Bugarska: Rila (Musala 2925m, Maljovica 2729m), Rilska jezera, Rilski manastir 23.-26.06.2011.god.

Planinarsko društvo ,,Kablar,, izvelo je, prema usvojenom godišnjem planu, četvorodnevnu akciju u Bugarskoj od 23. do 26. juna. Cilj je bila planina Rila i njeni najviši vrhovi Musala (2925 m.) i Maljovica (2730 m.).

U četvrtak 23. juna krenuli smo u ranim popodnevnim časovima ka našem prvom odredištu, poznatom ski centru Borovec. Stižemo malo posle ponoći i smeštamo se u odličnom hotelu ,,Ela,,. U petak ujutru prvi uspon na najviši vrh Balkana, Musalu. Jedna grupa (10 planinara) rano ujutru kreće pešice iz hotela (1315m.) ka vrhu, dok druga grupa (17 planinara), nešto kasnije žičarom Jastrebec izlazi na oko 2250 m. i odatle nastavlja uspon. Sastajemo se u domu Ledeno jezero (2720 m.) i odatle zajedno krećemo na završni uspon. Dan je sunčan, bez vetra, idealan za planinarenje. Svuda okolo, u uvalama i po vrhovima, ostaci snega. Prolazimo pored pet jezera, od kojih je najviše Ledeno jezero, koje je, kako mu i ime govori, još uvek skoro celo pod ledom. Svuda oko nas pod kamenom šumi voda, sliva se sa svih strana, povremeno se pojavljuje na površini praveći kaskade i male vodopade. Po ovako lepom danu sve izgleda nestvarno (vrhovi, sneg, vode, nebo...), kao fatamorgana. Otuda previše posla za one sa fotoaparatima i kamerama, i uvek se čini da je sledeći prizor lepši od prethodnog, i da se baš taj mora snimiti. Na vrhu obavezno zajedničko fotografisanje uz našu zastavu, sa našim drugarima iz Mladenovca, Valjeva, G. Milanovca, s kojima smo zajedno krenuli iz Čačka i tri planinara koji su nam se priključili u Nišu. Pogled na ostale vrhove Rile, jezera pored kojih smo prilikom uspona prošli, zatim na Pirin i najviši vrh Vihren (2914m.) je nešto što ćemo pamtiti zauvek. Nerado napuštamo vrh i istim putem vraćamo se u Borovec, pakujemo se i odlazimo u ski centar Maljovica, ispod istoimenog vrha.

U hotelu Alen Mak, nivoa za nijansu ispod prethodnog, analiziramo kvalitet bugarskih piva i pripremamo se za sutrašnji uspon. Plan je da posle osvojenog vrha nastavimo pešačenje do planinarsko doma Ivan Vazov, gde ćemo noćiti, i tek sutra, nakon obilaska rilskih jezera, ponovo se dokopati autobusa. Znači potrebno je pažljivo proceniti i odabrati odeću, opremu i hranu, a sve ostalo ostaviti u autobusu. Ispostavilo se da taj izbor i nije bio baš tako lak. U 6 ujutru krećemo ka vrhu. Nakon sat pešečenja stižemo do planinarskog doma Maljovica (1960 m.) gde doručkujemo uživajući na suncu i pogledu na vrh, reku i stado konja pokraj nje. Krećemo dalje, ali u trenutku nas obavija gusta magla, koja će nas pratiti gotovo čitavog dana, i odmah je znatno hladnije. Do izražaja dolaze planinarsko iskustvo i procena prilikom odabira garderobe. Ostajemo uskraćeni za izuzetnu lepotu predela kroz koji prolazimo, a koji se samo naslućuje po reci koja teče i šumi ispod i pored nas, pa opet između stena preko kojih skakućemo. Kratka pauza pored stene na kojoj su spomen ploče dvadesetak bugarskih planinara nastradalih u svim krajevima sveta, svaka okićena svežim cvećem. Lepa pažnja ali i velika opomena za sve koji tu zastanu. Nastavljamo uspon, teži i složeniji nego juče, i posle ukupno 5 sati stižemo na vrh Maljovica. Na vrh izlazimo svi, neki uz dosta napora, i to smatramo velikim uspehom. Želja za individualnim dokazivanjem manjeg broja planinara ne može osporiti ovu činjenicu. Posebno smo ponosni na Sonju, Irenu i Miloša. Na vrhu se zadržavamo pola sata, i baš tada se magla delimično razilazi. To nam omogućava tek nekoliko uspešnih fotografija i da bar za kratko vidimo ono za šta smo čitavog dana bili uskraćeni, zbog slabe vidljivosti. Krećemo ka našem konačištu u planinarskom domu, uz malo veći napor prilikom jednog dužeg i strmijeg uspona. Zatim, sve vreme na visini od 2600 m. hodamo grebenom oko dva sata i spuštamo se na 2300 m. do planinarskog doma Ivan Vazov. Idilična scena - reka koja meandrira kroz pašnjake, na njima oko doma pase stado od pedesetak konja, sunčano je i ni traga od doskorašnje magle. A sam dom je priča za sebe. Ko je bio taj zna kako je, ko nije, teško je opisati. Unutra samo ono najnužnije, zajednička spavaona, u pretoploj trpezariji šporet na drva gde dremaju mačka i vučjak. Bilo je i suza, ali uz gitaru i pivo ,,Zagorka,, (kažu da ga, kao i sve drugo u ovom bespuću, dopremaju na konjima) raspoloženje se brzo popravlja. Verovatno neponovljivi trenuci za većinu od nas. Sijalice više u funkciji požarnog svetla nego što zaista osvetljavaju. Nema nam druge, ležemo već oko 9 sati u krevete između koji nema prolaza, asocijacije su brojne i uz smeh polako tonemo u san.

Ujutru ustajanje u 4, na brzinu kafa ili šta je već ko pronašao i polazak. Jutro je hladno, duva ledeni vetar i ponovo se preslišavamo šta smo ostavili u autobusu, a trebalo je da ponesemo. Ko je krenuo pospan odmah se rasanio, što zbog temperature, što zbog uspona koji kreće odmah do 2650 m. Plan je da se sa te visine lagano spuštamo ka rilskim jezerima i uživamo u tim prizorima. Gledajući maglu i inje po travi i stenama, navlačimo kape, rukavice, marame tj. sve što smo poneli. Ne možemo se pokajati što ne odspavasmo bar još dva sata i zatim se najkraćim putem ne uputismo ka autobusu. Spuštajući se naziremo prvo od sedam ledničkih jezera ( na Rili ih ima ukupno preko 150) i žalimo što nam već drugi dan magla kvari vidik i pogled. Samo nekoliko minuta kasnije kao da se desila čarolija. Prostor iznad nas se otvara i okupani suncem zastajemo pred prelepim prizorom. Ne znamo gde da zaustavimo pogled - na plavom nebu, oštrim vrhovima pod snegom, jezerima koja su nam gotovo pod nogama, livadama oko njih. Ne prestajemo da fotografišemo, plašeći se da je za tren, i tu pravimo najlepše snimke. Pokušavamo da se setimo da li smo i kada nešto tako slično i lepo videli. Ne odlazi nam se dalje, ali čeka nas sledeća tačka - vodopad Skakavica, pola sata hoda od istoimenog planinarskog doma ( 1876 m.). Ugledali smo ga izdaleka, kako voda sa vrha planine pada u ambis i formira rečicu koja tu pored nas protiče i odlazi. Najhrabriji (?)odlaze do pod sam vrh, stekao se utisak odveć lakomisleno. Ipak, sve prolazi u najboljem redu, i, prezadovoljni zbog svega lepog što smo toga dana videli i što nas je vreme poslužilo, krećemo prema planinarskom domu Pionerska (1520 m.), gde nas čeka vozilo i naš pažljivi vozač Peđa.

 

To nije završetak našeg programa i vozimo se do poslednjeg odredišta - Rilskog manastira. Magla nam je uskratila pogled na njega sa prevoja ispod Maljovice, ali sada smo tu. Reč je o najvećoj pravoslavnoj svetinji u Bugarskoj, koju je u X veku osnovao monah Jovan rilski Čudotvorac, čije se mošti čuvaju u manastiru. Smešten je na 1147 m. pokraj Rilske reke pod samom planinom, i dnevno ga obiđe oko 1000 posetilaca. U bogatoj riznici sačuvani su mnogi rukopisi, eksponati, ikone ... Dominiraju crkva Presvete Bogorodice sa pet kupola, konak sa 300 soba i kula vlastelina Hrelje (Relja Krilatica iz narodnih pesama), koji je u četrnaestom veku obnovio manastir. Kratko vreme manastir je u sastavu srpske države, i verovatno otuda u samoj crkvi freske vladara iz loze Nemanjića. Pored fresaka neprocenjive vrednosti najvredniji je ikonostas izrađen u duborezu i okovan zlatom.

To je bio naš program za ova četiri dana i uspeli smo da ga u potpunosti ostvarimo. Najviše zasluga za to ima naš vodič na stazama, prema čijem je planu ova akcija i realizovana, Milivoje - Miki Nikolić iz Niša. Odavno planinareći sa nekim nismo osetili takvu smirenost i sigurnost, kao sada sa njim. U svakom trenutku bili smo svesni da je sve pod kontrolom, da je upravo tako planirano i da tako treba da bude. Sve je bilo u najboljem redu, gotovo savršeno, i ovom prilikom ponovo samo reči zahvalnosti za ono što su za nas učinili on i njegov prijatelj Vasa, drugi vodič na stazi. Nadamo se da ćemo imati zadovoljstvo da sa njima realizujemo još akcija i osvojimo još mnogo vrhova.

Miroslav Bogdanović

  • 01-logoca
  • 02-TALIJA
  • 03-Tetragon
  • 04-BExport
  • 05-ZENES
  • 06-cacanska-banka-v
  • 07-alti
  • 08-logodom
  • 09-LOGOINTERSP
  • 10_talia_photo