Slovenija:Kamniški Alpi (Brana 2252m), terme Snovik 09.-11.09.2011.god

Za mnoge od nas planinarenje u Sloveniji je gotovo nepoznato. I oni koji su nekada bili, uglavnom su odlazili individualno ili u manjim grupama sa drugim planinarskim društvima. Iz tog razloga planirana je ova akcija, a naknadno je dogovoreno da cilj bude obilazak predela ispod i na samim Kamniškim Alpima.

Nakon neizvesnosti u vezi prijavljivanja i broja učesnika, otkazivanja već prijavljenih, konačno, nekoliko dana pred put, formirana je grupa od 19 putnika. Krećemo u četvrtak u 2200 , žeđ gasimo tek u Stepojevcu oko ponoći. Umesto da oko 1000 ujutru stignemo na odredište, usled dužeg zadržavanja na granicama, nešto posle podneva stižemo u Tuhinjsku dolinu, tačnije mestašce Snovik (461 mnv.). Već prvi utisak na recepciji obećava. Ulazimo u potpuno opremljene apartmane sa 4 zvezdice, u verovatno najbolji smeštaj koji smo imali od kada planinarimo. Sa terasa pogled na terme, koje se sastoje iz otvorenog i zatvorenog bazena. Iznad njih svuda okolo šume i planinski vrhovi. Umor kao da nestaje, i već posle sat vremena sa kompletnom planinarskom opremom svi stojimo ispred table na kojoj je karta čitavog predela i dogovaramo se kuda ćemo. Staze su u svim pravcima, različite težine i dužine, sa usponima do 500 m. visinske razlike, što pruža izuzetne mogućnosti za višesatno rekreativno pešačenje. Kako je već rano popodne, opredeljujemo se za laganiju varijantu, više kao razgibavanje pred sutrašnji uspon. Obeleženom šumskom stazom izlazimo na pašnjake i zatim seoskim putevima i ponovo kroz šumu prelazimo ukupno 12 km. Seoska domaćinstva, voćnjaci, njive – sve na prvi pogled izgleda skromno, a pritom je sve neverovatno uredno i čisto. Šetnju kroz divne predele završavamo tamo odakle smo i krenuli. Na red dolaze bazeni. Oni izdržljiviji prvo koriste tobogane i otvoreni bazen, ali sa približavanjem mraka svi prelaze u zatvoreni deo, gde je voda toplija za nekoliko stepeni. Poseban efekat daju svetla iz samog bazena, dok su sva okolo pogašena. Razni vrtlozi za masažu svih delova tela, mlaznice, gejziri - to je ono što nam je trebalo posle noći provedene u autobusu i pređenih 12 km. popodne. Iako su bazeni otvoreni do 2200 sata, retko ko ostaje do kraja. Na kraju umor ipak čini svoje.

SUBOTA

Manji deo grupe ostaje da i današnji dan provede u okolini i uživa u šetnji, prelepim predelima i iskoristi sve atrakcije koje pružaju bazeni.. Nas četrnaest preko Kamnika dolazi do Kamniške Bistrice (591 mnv.) na izvor istoimene reke. U jutarnjoj izmaglici sa kamenim mostom odmah pored, izvor izgleda nestvarno. Na brzinu fotografišemo, nemamo puno vremena. Još jedna zajednička fotografija sa moćnim vrhovima u pozadini, do kojih treba stići. Zbog njihove brojnosti (jedanaest vrhova preko 2000 m.) i impresivnog izgleda, čitav masiv nazivaju i Velika planina. Putokaz nas informiše da se do prevoja Jermanova vrata, odnosno planinarskog doma na Kamniškom sedlu, pešači gotovo četiri sata. Sve vreme penjemo strmom šumskom stazom. Ujednačenim tempom za dva sata savladali smo 800 m. visine i stigli do pastirske kolibe, gde doručkujemo. Do sedla nas čeka još 500 metara uspona. Od kolibe još malo kroz šumu, a onda, ništa blažim usponom, stazom koja vodi kroz predele obrasle travom. Vrhovi Planjava (2394 mnv.) i Brana (2252 mnv.) tek sada se ukazuju u punoj lepoti. Stižemo na sedlo (1876 mnv.) za tri i po sata, petnaest minuta ranije nego što je označeno na tablama. Planinarski dom je vrlo lepo opremljen, šank je odlično snabdeven, ali mi se ne dvoumimo puno. Odavde se vide i drugi vrhovi, svaki nam se čini podjednako opasan i teško osvojiv. Neočekivano cela grupa, osim jednog planinara, kreće ka vrhu. Još ranije dogovorili smo da to bude Brana, jer se učinilo da je najmanje zahtevan i da je najbezbedniji. Na prvim stenama postavlja se pitanje da li su svi spremni i opremljeni za ovaj poduhvat. Prvi tragovi nervoze. Iskustvo za ubuduće je da se to definiše u Čačku, pre polaska. Dok posmatramo ljudske tačke kako se kreću grebenom ispod samog vrha, svako od nas zna da u narednih nekoliko minuta mora doneti odluku - poći dalje ili ne. Konačno osmoro planinara nastavlja dalje, dok se ostali vraćaju u dom. Stazom formiranom u siparu ponovo stižemo do stena i do raskršća ka četiri vrha. Osmatramo šta nas čeka. Nije nam neka uteha što samo ispred naziva vrha na koji smo se uputili ne stoji znak uzvika. Uz stene oprezno, uglavnom uz pomoć ruku, većina razmišlja kako će se vratiti nazad. Na dva mesta koristimo postavljene sajle (čini nam se da bi trebalo da ih bude više), zatim stazom koja kao da je usečena u steni, pa opet četvoronoške. Deo grupe je potpuno bez iskustva za ovakve situacije, što malo komplikuje stvar. Nismo baš preterano govorljivi, tek par rečenica za sat vremena . Veliku sigurnost nam uliva Vukota svojim savetima, a kada zatreba i priskačući u pomoć. Delimično umiruje i lakoća sa kojom oko nas penju i spuštaju se ,,domaći’’. Daleko ispod nas, sićušan i bezbedan, vidi se planinarski dom. A lepo smo sada mogli da se sunčamo, i pijemo pivo, niko nas nije naterao na ovo. Ipak nekako savladasmo tih 400 metara za sat i petnaest minuta, koliko je i pisalo na tabli. Znači nismo bili toliko loši. Magla tek pomalo kvari vidik. Dogovorili smo se da na vrhu ostanemo pola sata, što koristimo za užinu, odmor, fotografisanje i uživanje u najlepšem pogledu na ostale vrhove masiva -Tursku goru, Skutu, najviši Grintovec (2558 mnv.) i na Logarsku dolinu. O silasku ne razgovaramo, mada verovatno svi na to misle. Uz povećan oprez, opet uz Vukotinu pomoć, tamo gde je i kome je bila potrebna, za isto vreme za koje smo izašli, vratili smo se do sedla, gde su nas čekali naši drugari. Raportiramo uz pivo, ali nema mnogo vremena za predah, moramo nazad novih 1300 metara. Noge umorne, silazak se odužio. Na polaznoj tački čekaju nas naši vozači Boban i Milan. Kratko se zadržavamo u tržnom centru u Kamniku, dopunjavamo zalihe i pravac bazeni. Čini se da nam prijaju više nego sinoć. Ostajemo do kasno, ujutru ćemo duže spavati. Pred nama je izletnički dan i povratak. Uveče smo u gostima kod Paunovića i Markovića. Uz pršut i mućkalicu pripremljenu u Čačku i transportovanu 700 km. preko dve granice (šta uopšte rade ti carinici ?) pokušavamo da potrošimo zalihe pića i bučno proslavljamo pobedu Đokovića nad Federerom. Konačno i spavanje dolazi na red, odavno se nismo toliko obradovali krevetu.

NEDELJA

Duže spavanje prija svima. Kao da malo odugovlačimo sa polaskom, bilo bi sjajno ostati još neki dan. Realnost je odlazak u Ljubljanu i zatim natrag kući. Ljubljana nas dočekuje kao prava evropska metropola, opuštena, bezbrižna, sa puno turista. Buvljak u pešačkoj zoni je predmet opšteg interesovanja. Lepe i zaboravljene stare stvari, ponešto i za jugonostalgičare. Svi kafići i restorani su otvoreni, gužva na ulicama je sve veća. Mostovi, kao svojevrsni simboli grada, nižu se jedan za drugim, svi u cveću: Tromostovlje, stari most sa zmajem, novi - ,,stakleni’’ most.... Po reci brodići sa turistima, veslači u kajaku. Nad rekom stari grad i tvrđava, odakle se sve vidi kao na dlanu. Sve izgleda idilično i opušteno. Zbog toga se više i ne čudimo što mnoštvo mladih ljudi odlučuje da svoju sreću potraži ovde ili na nekom sličnom mestu, a svi su izgledi da će njihovim stopama krenuti i neki stariji. Na Tromostovlju nas je sačekala Mila, koja će takođe pokušati da svoje životne planove ostvari ovde. Onako. Dva sata brzo prođu, videli smo tek delić onoga što nas interesuje. Mila nas ispraća, uz dogovor da se ponovo vidimo, ali na nekom planinarenju.

Brzi ručak u Maršeu, a zatim sve vreme uz pesmu (utiske ćemo sređivati kada dođemo kući), u potpuno pozitivnoj atmosferi stižemo u Srbiju. Prijavljujući se nismo baš znali da li će to biti izlet, šoping ili planinarenje. Na kraju bilo je od svega po malo, i to je možda ono najlepše što treba izdvojiti iz ove odlično pripremljene i realizovane akcije.

Miroslav Bogdanović

  • 01-logoca
  • 02-TALIJA
  • 03-Tetragon
  • 04-BExport
  • 05-ZENES
  • 06-cacanska-banka-v
  • 07-alti
  • 08-logodom
  • 09-LOGOINTERSP
  • 10_talia_photo