Javor: Kovilje, izvor Nošnice, Erčege, Vučak 09.10.2011.god.

Milun nas opet vodi u zavičaj, ovoga puta u njegovo Erčege. Polazimo u 540 po prohladnom, ali suvom vremenu. Krenulo je nas dvanaestoro, Jasminka je jedina planinarka u grupi. Vođa puta je Miroslav Bogdanović. Sa nama su prvi put Raško Stevanić, Miloš (Nine) Jovanović, Dragan Čolović i Saša Purić. Raško i Dragan idu u zavičaj svojih roditelja. Vozimo se preko Guče, nailazeći povremeno na maglu. Kratka pauza u Ivanjici (za peciva), pa nastavljamo do Međurečja, gde skrećemo desno za Bratljevo.

Put je asfaltni, ali što dalje idemo sve je uži i lošiji. Kao i mnogi drugi, građen na „o ruk“. Kasnije skrećemo desno, dole ka Kovilju, napuštajuci asfalt. I tako stigosmo do koviljske svetinje - manastira Sv. Arhangela Gavrila (XIII vek), isposnici, koja se jednim delom naslanja na stenu. Dočekuje nas kiša, pa sve s kišnim kabanicama prisustvujemo početku službe u ovoj manastir-pećini. Tu nam se priključuje troje planinara iz Ivanjice.

Iz manastira ponovo u mini bus, pa još dva kilometra vožnje. Onda od 820 počinjemo da merimo pešačko vreme krećući se uz reku Nošnicu. Negde na početku prelazimo Bojovski potok. Kiša je sve jača, danas izgleda ne želi da se rastane sa nama. Ali to nas neće zaustaviti, možda će samo malo skratiti stazu. Prati nas magla, tako da nam je jasno da od predivnih pogleda danas nema ništa. Mi ćemo uz reku tako prolaziti zaseoke sa imenima po prezimenima. Prvo Bojovići, pa Zekavice, Sekulići, Čolovići,.....U Čolovićima nam Dragan pokazuje mesto koje je napustio njegov otac. Voda je odnela sve što su imali, uključujući i kuću. A tamo gde ih voda nije odnela, odnela ih industrijalizacija. Tako je selo sve manje. Sa brda se spustamo u ,,mrtvu,, školu u Marjanovcu, gde je Milun završio četiri razreda. Tu ona samuje na obali Nošnice, među jabukama i orasima. Jaka građevina sa onim starim, dobro poznatim ,,tišljerajem,, (vratima i prozorima), ali je vreme jače, pa je lagano nagriza, preteći da od nje ostane samo temelj. Kao što je ostao od građevine tu iznad nje, u istom dvorištu. Možda će jednoga dana neko reći „ovde su nekada živeli Srbi“, samo ko zna na kom jeziku. Milun kaže da se tu, ispod škole, nalazila grčka crkva, ali se nema novca za iskopavanje, pa su ostaci i dalje pod zemljom. Na rastanku sa školom delimo se u dve grupe, jedna odlazi kraćim putem do Erčega, a nas devet nešto dužim.

Napuštamo školu nastavljajući dalje uz Nošnicu, ali sa osećanjem neke tuge, tuge koja pokazuje prolaznost i umiranje svega. Kuće Marića, pa prve Ćojbašića. Milun traži rođaka, koji tu neoženjen samuje, ali ga nema. Malo dalje prolazimo pored Milunove kuće, tj. njegovih napuštenih objekata. Pažnju privlači zidana starina pokrivena kamenim pločama koja prkosi vremenu, pa joj krov nekako preti nebu, kao da od njega može biti jači. Tišina je, kiša je umirila i ptice. Gazimo po Milunovom imanju, pa dalje livadama. Jabuke i orasi nam popuniše stomake po ovom hladnom jesenjem danu. Pažnju nam privuče i poneka uređena brvnara, koju potomci iz Ivanjice, Čačka, Kraljeva ili ko zna odakle žele da očuvaju, bar do iduće generacije. Prolazimo i Novakoviće, pozivaju nas da svratimo. Ostaje za neki drugi put, kada dan bude lepši i duži. Susnežica potiskuje kišu, magla čini se još gušća. Osetićemo i babine jarčeve, a brda se sve više bele. Od Nošnice se rastajemo kod jednog jakog izvora, za koji Milun kaže da je najjači od svih tu na Nošnici i Moravici, pa se može simbolično reći da je to izvor Moravice. Pre toga smo popili Ninovu kafu, kuvanu ispod bukovih grana na Cinijevom ,,Amigu,,. Vraćamo se malo nazad desnom obalom reke. Napuštamo je penjući se uz Strugovski potok, izlazeći gore u Jovićeviće. Prolazimo pokraj Polećkih koliba (familija Poledice). Tako izlazimo na put Kovilje – Erčege, pa smo u 1415 u Erčegama, kod prodavnice. Tu je upravo stigla i grupa, koja se odvojila tamo kod škole. Kažu da im je bilo mnogo lepo tu, u jednom obližnjem domaćinstvu, gde su se ugostili i ugrejali. I sa domaćinom zapevali. Prodavnica, na opštu žalost, zatvorena. Tu su jos dve puste zgrade, pred jednom, pod tremom vaga koja radi, ali nema šta da meri. Odlazimo da se ne bismo ohladili, pa ponovo zagrevali. Na jednom mestu skraćujemo put pa pravo kroz šumu. Naporno, strmo, klizavo, ali uspevamo da se ponovo nađemo dole na makadamu, kojim u 16h, posle 25,6 km. stižemo u Vučak, gde nas čeka mini bus. Presvlačenje, drhtanje, pa vožnja do kafane „Izlet“, gde se zagrevamo kuvanim vinom. U Čačku smo u 19h .

Bato Radovanović

  • 01-logoca
  • 02-TALIJA
  • 03-Tetragon
  • 04-BExport
  • 05-ZENES
  • 06-cacanska-banka-v
  • 07-alti
  • 08-logodom
  • 09-LOGOINTERSP
  • 10_talia_photo