Gučevo, Jagodnja, Dobri potok, Sokolska planina (Rožanj 973m) 22.-23.10.2011.god.

Kako smo se samo nadali da će ova, više puta odlagana akcija, biti lepa završnica sezone, bar kada je reč o dvodnevnim turama. Nadali se i – promašili. Nije pomoglo ni uporno svakodnevno proveravanje, prognoza je bila neumoljiva – kiša i magla. Ipak, nas trinaestoro se odvažilo da krene, pa kako bude.

Posle putovanja po maglovitom i kišnom vremenu obreli smo se u Banji Koviljači. Tu nas je sačekao vodič za ovaj vikend, Žiko Filipović iz PD Gučevo, i poveo u kraći obilazak. Nekad davno znana i kao „Smrdan-banja“, ima izvore sumporovite i gvožđevite vode i leči povrede lokomotornog aparata, anemije, ženske bolesti. Pre i posle I svetskog rata je bila mesto za odmor i okupljanje društvene elite. Prošetali smo divnim parkom sa vilama građenim uglavnom u ranim godinama dvadesetog veka, čuvenim „Kur-salonom“, kupatilom kralja Petra, podijumom za orkestar. Sve zgrade poređane su kružno oko velike centralne fontane, koja verovatno raskošno izgleda kada funkcioniše. Lako je pretpostaviti kako ovo divno mesto izgleda po lepom danu.

Na putu za Gučevo svratismo na kafu u planianrski dom – hotel „Gučevo“, a odatle pešice do spomen kosturnice na Crnom vrhu.

Gučevo, sa Boranjom (885m) i Jagodnjom (940m) i Sokolskim planinama (973m), čini jedinstvenu reljefnu celinu, bez izrazitih međusobnih granica, koja zapadno izrazi na Drinu, a istočno se preko Jadra otvara prema Divčibarama i dalje prema Šumadiji. Na oko 500m udaljenosti od najviše tačke, Crnog vrha (779m), na istaknutoj tački prema Drini, nalazi se spomen kosturnica ratnicima izginulim u bici na Gučevu u jesen 1914 godine. Na ovom mestu, sa koga se pruža izuzetan pogled na Koviljaču, Drinu, Loznicu i Bosnu, a od koga mi, zahvaljujući magli, ne videsmo ništa, odigrala se jedna od prvih rovovskih bitaka u I svetskom ratu. Tokom 55 dana, od početka septembra do početka novembra, srpska vojska pod komandom Stepe Stepanovića je pružala otpor znatno brojnijoj i bolje naoružanoj austrijskoj vojsci. Austrijanci su raspolagali haubicama, dok ih srpska vojska nije imala. U nameri da neutrališu delovanje haubica, Srbi su približavali rovove austrijskim, tako da je razmak između rovova ponegde bivao samo 5-7 metara. Rovovi su i danas vidljivi. Na tzv. koti 708 jedna ista jedinica je držala položaj svih 55 dana bitke. Američki istoričar Rid bitku je, zbog lokacije, nazvao „bitkom iznad oblaka“. Zabeleženo je i da je svih 55 dana padala kiša.

Spomenik je u obliku 16m visoke kamene piramide, na masivnom postolju, sa dvoglavim orlom koji pobedonosno gleda ka Bosni (odakle su došli Austrijanci). Podaci o broju sahranjenih variraju zavisno od izvora i kreću se od 2500 do 3200 vojnika. Zanimljivo je da su kosturnicu započeli Austrijanci za svoje vojnike, da su je Srbi posle pobede preuzeli, i u nju sahranili izginule sa obe strane.

Od ovog slavnog mesta smo, kroz gustu bukovu šumu, produžili ka selu Zajača. Prošli smo kotu 708 i mesta snimanja filma „Marš na Drinu“. Posle dvanaestak kilometara pešačenja po magli i kiši, mokri i blatnjavi stigosmo do Zajače. U neposrednoj blizini je deponija-jalovište otpada iz topionice olova i antimona, koja se nalazi u samom selu. O zagađenju ne treba posebno govoriti. Poređenje sa istočnom Srbijom i okolinom Bora se nekako samo nameće.

Iz Zajače smo autobusom produžili do Tršića, rodnog mesta Vuka Karadžića. U kompleksu duž rečice Žeravije postoji veći broj starih seoskih kućica, tipičnih za ovo područje. Vukova rodna kuća nije originalna, već rekonstrukcija iz tridesetih godina prošlog veka, a selo je mesto održavanja poznatog Vukovog sabora.

Put nas dalje vodi u obližnji manastir Tronošu, gde je Vuk naučio prva slova. Manastir je zadužbina kralja Dragutina i kraljice Katarine i završen je početkom četrnaestog veka. U nekoliko navrata je rušen i obnavljan, a živopis koji sada postoji datira iz 1834. U manastiru postoji zanimljiva, i kažu, jedinstvena, tradicija oračkih (ratarskih) sveća. Meštani okolnih sela, sa suprotnih strana manastira, od početka Uskršnjeg posta sakupljaju priloge u novcu i vosku. Od prikupljenih priloga izlivaju se sveće teške oko 50 kg, i na Veliki četvrtak seljani ih pešice, preko brda, donose u manastir. Sveće se pale za vreme službe svake nedelje i praznika. U manastirskom kompleksu postoji i muzej.

Plan akcije je predviđao da se od Tronoše autobusom prevezemo do sela Kostajnik, a odatle pešačimo oko 6 km do planinarskog doma „Šarena bukva“, gde je organizovano prenoćište. Ako se uzme u obzir da smo se do 5 popodne pristojno nakvasili i smrzli, nije ni čudo što smo odlučili da do doma ipak odemo autobusom (što je šteta, jer se do doma stiže makadamom koji sve vreme ide kroz lepu šumu).

U planinarskom domu „Šarena bukva“, u srcu šume, srdačno nas je sačekao domaćin, Milan-Maki Tomić. Sobe su besprekorno čiste, posteljina savršena, kupatilo uredno. U toplom i prijatnom ambijentu, pošto smo se presvukli i osušili, i pošto nas je Maki pošteno nahranio, raskomotili samo se i raspričali, a nije nedostajalo ni piva. Odlazimo na spavanje (i druženje sa puhovima, koji povremeno grebuckaju ispod patosa).

Jutro je puno primamljivih mirisa koji dopiru iz domske kuhinje. Maki je poranio da nas još jednom propisno nahrani i isprati na naše sledeće odredište – Dobri Potok kod Krupnja. Ako je verovati vremenskoj prognozi, danas makar neće padati kiša, ali magla neće izostati.

Dobri Potok je mesto koje krije pravi dragulj – dobropotočku crkvu sa pripadajućim objektima. Nema preciznih podataka o njenoj starosti i izgradnji, prvi pomen datira iz šesnaestog veka. Zanimljivo je da su dubrovčani u svoje vreme u Krupnju imali katoličku crkvu, Turci u svoje vreme džamiju, a Srbi su morali da se sklone, pa je tako na 1 km od Krupnja nikla skromna crkva pokrivena šindrom. Tu je i pravoslavno groblje iste starosti, na kome su sahranjivani meštani Krupnja, jer drugo nije postojalo. Crkva je zapuštana i obnavljana više puta, Turci su je palili, a današnji izgled i crkva i groblje, kao svojevrstan spomenik, duguju trudu i angažmanu paroha, Aleksandra Đurđeva. Njegovim zalaganjem, crkvi je vraćen stari sjaj, a u porti je izgrađen veći broj prikladnih objekata – muzeji, crkveni dom, zvonik. Manastir slavi Petrovdan, a sabor obeležava zanimljiva tradicija - takmičenje u igranju za dukat. Momci i devojke se takmiče u igranju narodnog kola, a najboljem igraču pripada dukat.

Sledeća tačka na našem maglovitom putu je još jedno čuveno mesto iz I svetskog rata – Mačkov kamen, najviši vrh planine Jagodnje. Bitka, koja se smatra jednom od najkrvavijih u I svetskom ratu i koja je bila sastavni deo pokušaja Srbije da se odbrani od austro-ugarske agresije, odigrala se od 14. do 22. septembra 1914. Neka svedočenja kažu da je u ogorčenoj borbi „na bajonet“ kota Mačkov kamen 36 puta u toku dana prelazila u austrijske, pa u srpske ruke. Prema nekim izvorima poginulo je oko 800, prema drugima čak preko 2000 srpskih vojnika. Zovu je i „oficirskom bitkom“, jer je među izginulima bilo mnogo oficira. Mesto bitke obeležava spomen kosturnica – kapela završena 1936god., kamena građevina sa krstom i zvonikom na vrhu. U kapeli se nalazi ikona Bogorodice. Nedaleko od kosturnice je vidikovac Perunika, koji nismo posetili jer se, nažalost, od magle ništa nije moglo videti.

Posle posete Mačkovom kamenu autobusom odlazimo da Mladenovića kolibe, a odatle šumskim i livadskim putem po teškom blatu pored Vujića izvora i Turskog izvora do Rožnja, najvišeg vrha Sokolskih planina (973m). Posle fotografisanja („Da li ćemo prepoznati ko je ko?“) i kraće pauze, nastavljamo prema Soko gradu i manastiru Sv. Nikolaj. Nakon pređenih 18 km. strmim putem spuštamo se prema Soko gradu. Na brdu, koje se strmo diže iznad doline u kojoj leži manastir Sv. Nikolaj, poznat i kao manastir Soko, nalaze se ruševine utvrđenja koje potiče još iz srednjovekovne Srbije. Pripoveda se da su se ovde gospodari menjali samo mirovnim pregovorima , nikada borbom. Grad je postao najpoznatiji u tursko vreme, kada je njegova posada činila strašne zulume, a zbog svog strateškog položaja i dobrog utvrđenja bio je neosvojiv. Potpisivanjem mirovnog ugovora 1862god., turska posada je bila primorana da napusti grad, koji je potom miniran i srušen. Na mestu nekadašnjeg grada danas stoji pozlaćeni krst visok 12m.

Niz nekoliko serpentina (a neki i popreko) spuštamo se do manastira. Magla se konačno razilazi. Šala od prethodnog jutra – ,,Menjam naočare za halogenke,, mogla bi biti moto ove akcije. Zahvaljujemo se vodiču Žiki koji nas je u vrlo teškim uslovima, po blatu i gustoj magli, bezbedno i sigurno proveo ovim predelima. Nismo ih baš sagledali, ali to već nije zavisilo od njega. S obzirom da je Žika žurio na autobus, nije bilo vremena za duže i detaljnije razgledanje manastira. Pakujemo se i, srećni što danas makar nismo pokisli, ukrcavamo se u autobus. Više sreće dogodine.

Ana Đurović

  • 01-logoca
  • 02-TALIJA
  • 03-Tetragon
  • 04-BExport
  • 05-ZENES
  • 06-cacanska-banka-v
  • 07-alti
  • 08-logodom
  • 09-LOGOINTERSP
  • 10_talia_photo