Stara planina: Ponor (1415m), Stražna čuka (1772m), vodopad Tupavica, Rosomačko grlo, Zavojsko jezero

- tamo gde vode leče sve, osim starosti i samoće  -

Plan za obilazak jedinstvenih predela Stare planine nastao je još pre dve godine, kada smo po prvi put stigli u pirotski kraj. Tada smo imali akciju uspon na Vidlič, koja će svima, koji su učestvovali, ostati u sećanju po izuzetnom nevremenu, i odustajanju 100 metara od vrha.U međuvremenu smo se dodatno raspitali i pripremili, tako da sada tačno znamo koje lokalitete želimo da obiđemo. Ideja je sledeća: iz dva ili tri puta obići vrhove istočno od Pirota do granice sa Bugarskom, vodopade u slivu  Dojkinačke, Jelovičke i Toplodolske reke i konačno kanjone Visočice, Temštice i Rosomačke reke. Pojedine grupe planinara na ovakav poduhvat kreću sa šatorima i za desetak dana obiđu sve pomenuto.

I tako u petak, iza podneva, nas dvadeset troje krenusmo od lokomotive put Pirota. Akcija je u organizaciji našeg društva, a priključili su se dvoje planinara iz PD Rudnik i po jedno iz Uba i Novog Sada. Putem preko Kraljeva i Kruševca stižemo do Niša. Tu nam se pridružuje još troje planinara - Maja i naši drugari i vodiči Miki  i Vasa, bez kojih ove akcije ne bi ni bilo. U Sićevačkoj klisuri nešto duža pauza od planirane, tako da u Pirot stižemo malo ispred 19 časova. Kupujemo ono što smo prethodno zaboravili i nakon pola sata krećemo ka našem konačnom odredištu – selu Dojkinci, nekada poznatom po nepreglednim stadima ovaca i proizvodnji vrhunskog kačkavalja. Krivudavim, planinskim putem prolazimo kroz gotovo napuštena sela, nestvarnog izgleda: Rsovci, Visočka Ržana, Vrelo, Brlog. U sumrak stižemo u Dojkince (900 m.), gde nas očekuju predstavnik Turističke organizacije iz Pirota i domaćini. U njihovim kućama će biti smešteno 19 planinara dok će ostali u Planinarski dom, koji pripada PD ,,Vidlič,, iz Pirota. Nekoliko porodica dobilo je pomoć da adaptira svoje kuće i započne da se bavi seoskim turizmom. Nismo znali šta da očekujemo, ali ispostavilo se da su tu pomoć umeli da iskoriste, tako da su na kraju svi bili zadovoljni smeštajem. Nekima od njih upravo smo mi prvi gosti. Nakon raspoređivanja po kućama nas osmoro nastavismo još par stotina metara. Na mestu gde prestaje asfalt nalazi se Planinarski dom. Dočekuje nas domaćin Boban, tradicionalnom dobrodošlicom – kafom i domaćom dunjevačom. Dom je bivša vojna karaula, odlično kameno zdanje sa jednom spavaonom od 20 kreveta, trpezarijom i kuhinjom. Ima sve što je potrebno, atmosfera je prijatna, planinarska. Jedino što nema, a što je po rečima domaćina u planu da se uradi, je mokri čvor. Umesto toga koristimo česmu ispred doma i poljski WC, ali to nikome ne smeta. Pored doma huči Dojkinačka reka, jedan od najlepših vodotokova u Srbiji, čije brzake naziremo u noći. Sedamo na obalu, ćutimo i slušamo. Nišlije ovde dolaze redovno, često postave šetore na obalu i ostanu po nekoliko dana. Večera je  začas organizovana. Posle večere dugi razgovori i planinarske priče. Dugo se nismo videli, skoro će godina od poslednjeg druženja u Bugarskoj. Pridružuje se nekoliko planinara smeštenih u selu, puštamo lepu muziku, nikome se ne spava. Opominje nas sitna kiša, koja upravo počinje. Valja odmoriti, ko zna šta nas čeka sutra, i nerado krećemo na spavanje (Vasa kaže da mu je žao da spava, kada dođe ovde).

Subota

Vasa ustaje prvi, loži vatru (mada je tu šporet na struju) i u čajnicima greje vodu. Jedno za drugim pristižu ostali. Kiša, koja je padala čitavu noć, upravo prestaje, čemu smo se i nadali.Umivanje na česmi u dvorištu – iznenadno podsećanje na  neke davne dane. Kuhinja postaje tesna, odjednom svi imaju nekog posla oko šporeta. Stiže kafa i ohlađena rakija - ,,da si operemo zubi,, zatim doručkujemo. U pola sedam, tačno na vreme, stižu planinari smešteni u selu. I za njih se u kuhinjici nadje ponešto . Sledi kratak dogovor, i krećemo po planu. Uputili smo se u obilazak predela istočno od ovog sela, smeštenog u nedrima Stare planine. Dotaći ćemo samo deo prirodnog rezervata, koji se zove Visok , a pruža se od Midžora ka jugoistoku.

Krećemo makadamskim putem od doma i  stotinak metara dalje skrećemo desno u bukovu šumu. Sledi konstantan uspon  uz nabujali potok, koji nagoveštava bogatstvo reka, vodopada i ko zna čega još. Šumu smenjuju predivne livade, prepune lekovitog bilja. Uspon još uvek oštar, na dužini od 4 km. potrebno je savladati visinsku razliku od blizu 600 m. To je i najteža deonica koja nas danas očekuje. Što više napredujemo sve je izvesnije lepo vreme, i posle sat vremena pojavljuju se prvi zraci sunca. Metar po metar, bez većih problema stižemo pod Bodin vrh (1484 m.). Na vrhu ništa zanimljivo i mi ga zaobilazimo, skrenuvši levo. Predeo dobija oblik blage visoravni. Odjednom ispred nas se pojavljuje dolina, koja kao da je bila negde skrivena. Uočavamo da se na njenom ravnom delu nalaze dva stola i klupe – idealno mesto za doručak. Ali to nije sve. Nešto niže, ispod jedne stene ukazuje se pećina u kojoj nailazimo na neobičan prizor. U pećini se spajaju dve rečice koje formiraju kaskadni slap, i zatim voda nestaje. Otuda za ovaj lokalitet naziv Ponor (1415 m). Dok jedni doručkuju drugi silaze da se fotografišu i napiju vode u samoj pećini. Prizor za pamćenje. Okolo, dokle pogled doseže, samo pašnjaci na kojima nažalost nema stoke. Miki u šali reče da daje gajbu piva onome ko ugleda ovcu. Tog dana niko je nije zaradio.

Moramo dalje, ovoga puta blagim usponom, ka našem sledećem cilju, vrhu Stražna čuka (1772m). Ulazimo u predele polegle kleke i prve stenovite delove na stazi. Sa naše desne strane, kao odsečena, spušta se stenovita litica platoa, koja zatim u blažem nagibu prelazi u četinarske šume, i sve tako do kanjona koji čini Jelovička reka negde doboko ispod nas. Sa druge strane kanjona uzdižu se vrhovi na samoj granici – Srebrna glava (1932 m, najistočnija tačka Srbije), Mučibaba, Tupanac, Kaca kamen.... Kleka je sve gušća, ali srećom staza je, krivudajući, mimoilazi. Na vrh stižemo oko 11 sati, čitava grupa u razmaku od 5 minuta. Pogled na modrozelene šume Arbinja (gornji tok Dojkinačke reke sve do njenog izvora Tri kladenca)  samo nagoveštava najskrivenije i najlepše delove planine.  Sa ovog izuzetnog vidikovca vidi se i veliki deo masiva Stare planine u Srbiji i Bugarskoj. Najbliži je Kopren (1963 m), naš davno planirani, ali ovog puta izostavljeni cilj. Nastavak do njega i do vrha Tri čuke zahteva dodatne napore zbog kleke, koja se na pojedinim mestima ne može izbeći, a kretanje kroz nju podseća na formiranje prtine u dubokom snegu. Osim toga dužina staze se u tom slučaju povećava za više od deset kilometara, što ukupno iznosi preko 30 km. pešačenja. Naravno biće još prilika, nećemo se tako lako predati.

Zajednička fotografija, okret od 90 stepeni u odnosu na stazu kojom se nastavlja ka Koprenu i počinjemo silazak. Sledeći cilj je vodopad Tupavica. Miki i Vasa predložiše , a mi prihvatismo da se, prateći Međudolski potok, spustimo direktno iz šume pod vodopad, umesto da siđemo na put pored reke i priđemo odatle. Odabrali smo lepšu ali težu varijantu, naročito strmu u završnom delu, kada se već jasno čuje huk vodopada. Pojavljuje se iznenada, okupan suncem, sa obiljem vode, koja se sa nekih dvadesetak metara kaskadno obrušava niz stene. Posebno atraktivan u ovo doba godine, neposredno po otapanju snega, blješti i pršti na sve strane.  Nije naš najveći vodopad, ali za mnoge je najlepši. Svuda okolo vodena ,,prašina,, koja stiže i  do onih najudaljenijh. Ne možemo lako da se fotografišemo, prilično je tesno, osim da neko prihvati da se  dobrovoljno istušira. Ipak i to obavismo po grupama, i tu napravismo verovatno najlepše fotografije. Uzimamo svežu vodu na potoku i nevoljno krećemo dalje, neprestano se okrećući.

Prilazeći vodopadu već smo uočili markaciju, a odlazeći dalje susrećemo dvojicu planinara PD Vidlič, koji upravo markiraju stazu od vodopada do puta. Jedan od njih je Goran, predsednik društva, sa kojim ćemo uveče u domu razmeniti puno informacija i prikupiti podatke za neke buduće akcije.  Put prati reku, koja je zaista prirodni dragulj – bistra izvorska voda koja se na svakom mestu slobodno može piti. Dovoljno je samo posmatrati igru svetlosti i slušati njene bukove. Posle 4 km. ponovo smo u domu, gde se zadržavamo kratko, tek da se umijemo i napijemo vode. Domaćini su bili vredni, pripremili ručak, postavili stolove, ali sve to odlažemo za kasnije. Tu je naš vozač Zoran i krećemo dalje do sela Slavinje, udaljenog petnaestak kilometara.

Selo opustelo, gotovo zaboravljeno, sa dotrajalim kućama od kojih mnoge nisu izdržale. A samo nepuna dva kilometra odatle, putićem od česme u centru sela, nova lepota. U krečnjačkim obalama Rosomačke reke igra prirode sa vodom i kamenom izrodila je jedan od bisera ovih predela – mali kanjon Rosomačko grlo. Teško je opisati kako to stvarno izgleda. Okolne stene kao da su od nekog mekanog materijala, pogodnog za oblikovanje. One na suprotnoj obali su toliko blizu, čini se mogu se dohvatiti rukom. A dole, na dubini od desetak metara, sve huči i ključa, zbog čega ga često nazivaju Rosomački lonci. Ovde smo malo oprezniji, sve je tesno, a svako bi hteo da se što više približi, pogleda u zapenušanu vodu i napravi što lepšu fotografiju.

Na putu ka domu zastajemo u malom naselju Vrelo, nekada omiljenom izletištu piroćanaca. Naziv je od Jelovačkog vrela, jakog izvora, koji se nalazi u blizini i iz koga se voda sliva u Jelovičku reku. Tu se ona spaja sa Dojkinačkom rekom i odlaze dalje ka Visočkoj Ržani, stvarajući reku Visočicu. Prelepa lokacija, preko reka dva mosta, od kojih jedan kameni, sve zaslepljuje odsjaj vode u smiraj dana. Međutim sve je prazno, zatvoreno (,,Tigrov,, hotel, kamp naselje ...). Ispred nas motel ,, Vrelo,,  izgoreo  pre nešto više od mesec dana.

Vraćamo se u dom na zasluženu večeru, posle jednog više nego ispunjenog dana. Svi smo umorni, znojavi, preplanuli, ali niko se ne žali. Znači da je vredelo svega toga.  Boban se zaista potrudio, pasulj  je sjajan i svima prija. Na kraju toliko čekano pivo, ohlađeno u reci, a zatim svako kreće ka svom smeštaju. Mi u domu nastavljamo druženje sa domaćinima. U sumrak stiže grupa planinara iz Niša, vidno umorna. Savladali su Tri čuke, ali su malo lutali i jedva stigli do doma za dana. I za njih se nađe neko pivo. Uveče nam dođoše u ,,goste,, naši drugari smešteni u selu. Još malo druženja, još poneka šala i oko ponoći zaključismo ovaj izuzetan dan. Prešli smo 20 km, uz ukupan uspon od 970 m.

Nedelja

Jutro repriza prethodnog – česma, kafa i sve po redu. Samo što sunce već nagoveštava veću vrućinu od one juče. Pokret je u 8 sati, napuštamo dom i ljubazne domaćine, uz obećanje da ćemo ponovo doći. Priključuju nam se još dva planinara iz Niša, tako da nas je sada 28.  Idemo pešice kroz tek probuđeno selo. Prvi put od kada smo došli imamo priliku da ga bolje i drugačije pogledamo. Zaustavljeno vreme. Koliko u stvari o nekim predelima malo znamo. Ćutimo. Ne beše među nama nikoga,  koga nije takla ta usamljenost i lepota. U sećanju i fotoaparatima ponesmo te slike. Samo od njih bi se mogao napraviti jedinstven foto album. Ako ponovo dođemo, to više neće biti ni približno isti utisak, kao sada, prvi put. Tek sada potpuno shvatismo reči  meštana da ove vode leče sve bolesti, osim starosti i samoće. Kada bi i to mogle, ovde bi se ponovo množila stada, proradile bi stare vodenice i radionice za proizvodnju kačkavalja. Vratio bi se život.

Odmah iza sela prvi uspon. Prvo kroz šumu, a zatim  preko livada stižemo do Pakleškog vrha (1314 m.). Posle nekoliko kraćih pauza, zbog sve veće vrućine, pauza od pola sata. Doručkujemo, posmatramo selo u dolini i predele koje smo obišli juče. Mnogi ostadoše ležeći na suncu, u mirisnoj travi, ne skidajući pogled. A tamo sve zeleno, zatalasano, umirujuće.

Opet za Vasom, neobeleženom stazom, krećemo nizbrdo ka selu Pakleštica (620 m). Već je naveliko vrućina pa su i pauze češće. Pred samim selom, odjednom, bistri potok , koji sa svojim pritokama postaje sve veći i u jednom trenutku izlazi na put. Voda je već tolika da se ne može preskakati, već moramo da gazimo kroz nju. Silazak u selo je novi doživljaj. Prastare kuće, koje prkose vremenu i zakonu gravitacije, oblepljene blatom. Satelitske antene na nekima od njih deluju nestvarno. Nešto niže poneka vikendica upućuje da, pri visokom vodostaju, tu prestaje reka Visočica i počinje Zavojsko jezero. Sada je, zbog režima rada brane, nivo vode nešto niži, pa prelazeći most stičemo utisak da smo i dalje na reci. Inače samo jezero, dugo 17 km, nastalo je 1963. god. kada se , posle obilnih kiša oburvalo čitavo brdo, pregradilo Visočicu i potopilo selo Zavoj. Kako bi se sela, koja se nalaze uzvodno, zaštitila od poplava, kasnije je izgrađena betonska brana. Na drugom kraju jezera ponovo ističe Visočica, spaja se sa Toplodolskom rekom i tako nastaje Temštica.

Nastavljamo uzvodno levom obalom Visočice i ubrzo, markiranom stazom, napuštamo reku i ulazimo u šumu. To je drugi uspon u ovom danu. Šuma nas skriva od sunca, ali i dalje hodamo lagano, prijatnim tempom, jer smo već prilično umorni. Na završetku uspona novo iznenađenje, prelep vidikovac. Pod nama je izuvijana klisura Visočice, tačnije njen deo Vladikine ploče, koja počinje čim reka napusti selo Rsovci. Naslućujemo koliko je tek živopisna dole, ispod strmih i nepristupačnih litica visokih i preko 200 m. Dole su i čuvene pećine, ali ih moramo ostaviti za neku sledeću priliku. Kažu da je taj deo reke, osim planinarima, podjednako zanimljiv i ribolovcima jer je prebogat ribom (,,pojedini primerci pamte bugarsku okupaciju,,). Kada pogledamo gore, pred nama je zasečen, impresivni masiv Vidliča, dug blizu 40 km. Sa ovog mesta čini se znatno višim od svojih 1400 m. Napravili smo dužu pauzu, i sada nas čeka poslednja deonica.

Staza se zbog visoke trave ne vidi, tako da jedino pomaže Vasin GPS. Ponovo smo na pašnjacima, koje nema ko da kosi, a koji su posle Drugog svetskog rata hranili i do pola miliona ovaca. Tek poneka napuštena kuća, pumpa za vodu postavljena usred livade svedoče da je do skora ovde neko živeo. Sada nema nikoga. Nešto ispred 16 časova izlazimo na asfaltni put, kojim smo prošli u petak uveče. Danas prepešačismo 16km i savladasmo 900 m. uspona. Čeka nas vozilo kojim odlazimo do tri kilometra udaljenog notela ,,Stara,, (oko 1200 m), od koga počinje ski staza. Umivanje, osveženje i pravac Pirot, gde je planirana pauza od jedan sat. Usled nepredviđenih okolnosti ostajemo tri sata duže, tako da za  Čačak krećemo oko 22 sata i, uz jednu pauzu tokom puta, stižemo oko pola 3. Prethodno se pozdravlajmo sa ,,našim,, nišlijama. Zahvaljujemo im se na trudu, druženju i na tome što su našu ideju za ovu akciju razradili do detalja. Kao i  ranije,uz  njih smo se na stazi osećali opušteno i bezbedno. Radujemo se skorom viđenju, u septembru, kada smo planirali zajednički odlazak u Bugarsku i pohod na Pirin.

Na kraju, sumirajući ova dva izuzetna dana, zapitasmo se koje još sve lepote u sebi kriju ove šume i vode. Hoće li to biti dovoljan razlog da dođemo ponovo?

Miroslav Bogdanović

  • 01-logoca
  • 02-TALIJA
  • 03-Tetragon
  • 04-BExport
  • 05-ZENES
  • 06-cacanska-banka-v
  • 07-alti
  • 08-logodom
  • 09-LOGOINTERSP
  • 10_talia_photo