Crna Gora: Žijovo (Surdup 2184m, Štitan 2165m), Lola (V. Zebalac 2129m, Lijevno 2081m) 03.-05.08.2012.god

Uskoro će godina od kako smo poslednji put planinarili u Crnoj Gori. Tada smo izveli memorijalni uspon na Sinjajevinu, a sutradan izašli na Visitor. Ovoga puta naš cilj su planine Žijovo i Lola, predeli koje planinari ređe obilaze.

Žijovo se nalazi  severoistočno od Podgorice i predstavlja deo masiva pod zajedničkim nazivom Kučke planine. Okružuju ih reke Cijevna, Veruša, Mala rijeka i Morača, granica prema Albaniji na istoku i Komovi sa severa. Neki ih posmatraju i kao  deo ogromnog prostranstva Prokletija.  Sa svojih petnaest vrhova preko 2000 metara, ove planine predstavljaju jednu od najatraktivnijih skupina u Crnoj Gori. Uprkos tome za ljubitelje planinarenja otkrivene su relativno kasno, tek pre dvadesetak godina. U međuvremenu su crnogorski planinari detaljno obišli i markirali 17 staza, o čemu su objavili knjižicu Planinarski vodič kroz Žijovo (PK ,,Gorica’’ – Podgorica).

Lola pripada sistemu Moračkih planina. Smeštena je u centralnom delu Crne Gore, jugoistočno od Šavnika. Sa jedne strane su strmi vrhovi obrasli travom, dok se na drugoj strmo spušta ka Morači. Reka izvire u dubokom kanjonu, neposredno ispod katuna Vragodo, koji se nalazi na istočnoj strani planine. Lola više podseća na visoravan, čije padine stočari koriste za ispašu. Leti je ovde nekada bio veoma zastupljen život u katunima, ali ih je, kako vreme prolazi, sve manje. One preostale održava uglavnom generacija odavno ušla u osmu deceniju života.

Petak, 03. avgust

Iz Čačka krećemo u rano popodne, nas devetnaest. Pauziramo u Bistrici, gde Bato naručuje piće za sve, povodom svog stotog druženja sa planinarima PD ,,Kablar’’. Bez problema i dužih zadržavanja u Kolašin stižemo u 19h, gde nas je dočekao i poželeo dobrodošlicu naš drugar Aco Popović iz PK ,,Bjelasica’’. Kratak dogovor za sutrašnji dan i već putujemo ka planinarskom domu Vranjak (1765 m), u kome smo već boravili prošle godine. Poslednjih šest kilometara makadama i veliki uspon čine svoje, tako da nam je za put od 17 km. potrebno 45 minuta. Opet poznato lice, domar Veselin, dočekuje nas kao najrođenije i simbolično nam predaje dom na upravljanje u naredna dva dana. Raspored po sobama, zatim večera, neki već razmišljaju o spavanju. I tada nam je Dragan ulepšao veče. Nekako se podrazumevalo da njegova harmonika zasvira sutradan, kada se vratimo sa Žijova. Ipak, spontano krenu pesma za pesmom, složno, gotovo horski. Raspoloženje je odlično, mogli bi smo ovako do jutra, pod uslovom da Dragan izdrži. Zvuk Veselinovog pištolja odjekuje kroz noć. Za neke je već prekasno, ustajanje je u pola pet, a polazak sat kasnije. Zbog toga se neprimetno, jedno po jedno, iskradamo od raspevanog društva. Oko ponoći i oni najuporniji odlaze na spavanje.

Subota, 04. avgust

Ustadosmo nekako. U polasku kašnjenje u granicama tolerancije. Ponovo do Kolašina, gde nas osim Aca dočekuju naš prijatelj i vodič od prošle godine Darko Medenica, i još dva planinara. Zatim skupa preko Mateševa,  prateći tok reke Tare, nastavljamo starim putem ka Podgorici. Ispred Lijeve Rijeke skrećemo ka Veruši, i sve više zalazimo u krajeve koji se retko posećuju. Na katunu Mokro makadam nastavlja levo, ka jednom od graničnih prelaza sa Albanijom, prolazeći pored prelepog Rikavačkog jezera. Mi idemo desno, i  konačno, posle više od dva sata vožnje, stižemo iznad Bukumirskog jezera (1443 m), naše polazne tačke za današnju turu. Jezero bistro, delom prekriveno pupoljcima i cvetovima lokvanja, pravo gorsko oko. U njemu se ogledaju okolni stenoviti vrhovi, od kojih većina izgleda neosvojivo. Možda i zbog toga ,,prvi koraci’’ u njihovom istraživanju i njihov masovniji obilazak datiraju od skorijih dana. Ispod nas katuni, kućice, poneka vikendica – sve zabačeno, sićušno, nestvarno.

Kod Petrovića koliba dopunismo rezerve vode i krenusmo. Tek što se provukosmo između poslednjih staja i koliba, praćeni lavežom velikih, pastirskih pasa, ispred nas livada i na njoj pravi planinarski logor. To planinari PK ,,Gorica’’ iz Podgorice imaju trodnevno okupljanje, za svoje članove i očekivane i neočekivane goste. Mi spadamo u ovu drugu grupu, ali ljubaznost domaćina je takva da izgleda kao da su samo nas očekivali. Njihov predsednik Aco Đurašković, naš stari poznanik i nekadašnji vodič po prelepim primorskim planinama, ne krije zadovoljstvo što smo tu. Kratko posluženje po planinarskom običaju i već smo na markiranoj stazi. Tu je i Slavko Stević iz Bara, uz koga smo pre tri godine obišli Rumiju i okolne predele. Sada nas je, sa Podgoričanima, preko trideset. Na čelo i začelje domaćini određuju iskusne planinare Rajka Mićkovića i Dragoljuba Krgovića. Grupa je veoma kompaktna i spremna, krećemo se brzo, praveći retke pauze. Kratko idemo kroz bukovu šumu, koja naglo prestaje  prelazeći u kaskadno poređane doline, između vrhova Torač i Pasjak. U jednoj od njih tragovi jezera koje je nedavno presušilo. Nedaleko, na steni, nešto što uvek opominje – spomen ploča dvema mladim alpinistkinjama iz Beograda, nastradalim 2002.g. prilikom osvajanja Pasjaka. Zaobilazeći vrtače i jame stižemo do Jezerca, raskrsnice ka vrhu Pasjak     (2024 m) i prevoju Surdup - Štitan. Nešto duža pauza, gde deo grupe razmišlja  da krene na Pasjak, što inače nije u planu današnje akcije. Reč je o vrhu čija šiljata kupa dominira, kako u svom stvarnom izgledu tako i u svom odsjaju u bistroj jezerskoj vodi i koji se kao neki stražar uzdiže se nad čitavom dolinom. Važi kao jedan od zahtevnijih vrhova kada je u pitanju uspon, tako da je pri pokušajima njegovog osvajanja bilo i žrtava. Iz tog razloga, po rečima domaćina, staza do vrha još uvek nije markirana, tako da ga mnogi planinari izbegavaju. Zbog svega toga laknulo mi je kada su članovi naše grupe odustali od te ideje.  Ka vrhu se uputiše samo dva planinara iz PK ,,Bjelasica’’. Ostatak grupe strmom padinom, kroz sipar i preko kamenih blokova izlazi na prevoj između Surdupa i Štitana (2005 m). Od prevoja desno, južnom stranom, po još strmijem terenu, travnatim i kamenim policama u 11h izlazimo na najviši vrh planina Kučke krajine - Surdup (2184 m). Kao nagrada za učinjeni napor nezaboravna slika. Ne znamo na koju stranu pre da pogledamo – Komovi, Moračke planine, Prokletije, ostali vrhovi Kučkih planina. Zbog ovakvih prizora u zaborav padajusva ustajanja pre svitanja,vožnja stotinama kilometara,ponekad jasne ili skrivene opasnosti…Ovde sve to dobija smisao, ovde je odgovor. Kada se nagledasmo lepote usledio je zaslužen odmor, fotografisanje, upisivanje u svesku i pečatiranje naših planinarskih knjižica. Zatim nazad do prevoja, pa ponovo (ovoga puta znatno lakše) uspon grebenom na drugi vrh – Štitan (2165 m). Pogled i doživljaj isti kao pre sat vremena, samo što sada vidimo i našu polaznu tačku – Bukumirsko jezero. Odavde nam izgleda nedostižno. Strmom, travnatom padinom vraćamo se do Jezerca, gde se ponovo javila ideja o usponu na Pasjak.. Kao i jutros, posle kraćeg razgovora, grupa složno nastavlja ka dolini, ostavljajuci ovaj uspon za neku drugu priliku. Već smo u dolini, kada nas je jedan manji odron kamena podsetio da opasnost ponekad dolazi kada se najmanje očekuje. Ne znamo šta je pokrenulo stene negde gore iznad naših glava, samo smo u jednom trenutku čuli povike upozorenja. Jedni nađoše zaklon, drugi još uvek ne shvataju šta se dešava. Ali nikome u tih minut - dva  nije bilo svejedno dok su kamene lopte uz tresak, nepravilno se odbijajući, padale oko nas. Srećom sve se brzo umirilo.

U planinarski logor stižemo oko pola tri. Ručak je gotov, domaćini nas poslužuju odličnim pasuljem  i pivom, koje toliko prija posle svih napora. Tek sada, sedeći nasred livade, osećamo koliko je sunce jako i kako prži. Prilikom uspona vreme je bilo idealno, čak se jednog momenta učinilo da će se naoblačiti i ko zna šta još. Deleći nam učesničke knjižice i diplome domaćini nas zadržavaju da ostanemo i družimo se do kasno u noć, uz logorsku vatru. Realnost je drugačija, do mesta gde spavamo potrebno je blizu tri sata. Uz obećanje da ćemo se ponovo družiti, pozdravljamo se i odlazimo do jezera. Po planu, zadržavamo se nešto više od sat vremena, uživajući u kupanju i odmoru.  Zatim opet truckanje lošim putevima do Kolašina. Razgledamo grad, popunjavamo potrebne zalihe i pravac Vranjak. Iako ujutru duže spavamo i imamo dosta vremena, ovoga puta, na Veselinovu žalost, izostaje Draganova svirka. Umor je ipak učinio svoje, i posle večere, već oko 23h u domu je potpuna tišina.. Bato reče da nam noćas neće smetati ni oni koji hrču.

Nedelja, 05. avgust

Duže spavanje svima prija, atmosfera pri pakovanju savim drugačija nego prethodnog jutra. Trudimo se da budemo tačni jer nas u Kolašinu, kao i juče ujutru, očekuju domaćini. Detalji današnjeg dana dogovoreni su juče i odmah krećemo putem ka Podgorici. Nakon prevoja Crkvine skrećemo desno ka Šavniku. Putujemo uz Moraču, pa opet neizbežnim makadamom do Javorja (1620 m). Tu nam je polazna tačka za uspon na Lolu.  Ispred nas predeo sasvim drugačiji od jučerašnjeg. Dokle pogled dopire livade i pašnjaci, tek u daljini naziru se vrhovi koje danas treba savladati. Vodi nas iskusni planinar iz Kolašina, Rašo Ilinčić. Opet nas je tridesetak, jer je grupa planinara iz PK ,,Bjelasica’’ želela da ovaj dan podeli sa nama. Sunce se ne šali, biće vruće, toplije nego juče.

Napuštamo prosečeni put koji vodi dalje, negde u planinu. Livadastim padinama, prvo neosetno a zatim sve strmije, deo grupe kreće na prvi vrh Mali Zebalac (2073 m). Druga grupa nastavlja ka prevoju koji vodi ka najvišem vrhu. Tu ćemo napraviti dužu pauzu i sačekati prvu grupu. Osvrćemo se. Pod nama su podzebalački katuni, od kojih mnogi napušteni. Ponegde stado ovaca, starac i starica plaste oko svojih kućeraka. Sve je požutelo, sasušeno. Domaćini rekoše da je ovde najlepše doći u maju ili junu, kada sve ozeleni i oživi. Sa prevoja druga grupa oštrim bridom započinje uspon na najviši vrh Veliki Zebalac (2129 m), gde stižemo oko podne. Ponovo su nas crnogorske planine zadivile vidikom koji očarava, od koga se ,,živi’’, koji se prepričava. Na sve strane ponovo stenoviti vrhovi, vidi se gotovo sve što postoji u Crnoj Gori.Kao na dlanu pred nama su svi delovi Moračkih planina. U prvom planu su Potski vrhovi i Tali, Kapa moračka, Žurim, Stožac. Zatim Maganik, Vojnik, površi i vrhovi Sinjajevine, Bjelasica, ponovo Komovi, Ljubišnja, masiv Durmitora od Prutaša do Savinog kuka, iza njih Bobotov kuk…. Oči upijaju svu tu lepotu hraneći dušu, a baterije fotoaparata se prazne. Neko reče da bi ovde mogao ostati danima. Teško je odlučiti šta da odaberemo kao pozadinu zajedničkefotografije. Na kraju obavismo i to, pa krenusmo u podnožje. Time je trebalo da bude završen današnji dan, kada su u pitanju usponi. Međutim u dogovoru sa domaćinima odlučismo da krenemo na vrh koji je već tu ispred nas, Lijevno (2081 m). U tome će nam pomoći dvojica meštana, prilično slobodna i samouverena po strmim policama obraslim suvom travom i usamljenim stenama. Jedan od njih je sve vreme bos. Rekoše da, kada je ugledao naše planinarke, u žurbi nije stigao da se obuje. Njihova pomoć nam je puno značila, s obzirom da staza do vrha nije markirana. Na završnom usponu, u poslednjih stotinak metara, nailazimo na veoma strmu padinu, što zahteva povećanu opreznost kako pri usponu, tako i pri silasku. Konačno smo na vrhu koji se u narodu naziva ,,Kenedijeva glava’’. I zaista, u povratku, gledajući sa glavnog puta uverismo se da vrh ima oblik koji je najsličniji ljudskoj glavi.

Na kraju, kako dolikuje, reč dve o našim domaćinima iz PK ,,Bjelasica’’. Aco i Darko su nam potpuno posvetili svoje vreme. Sa svojim drugarima omogućili su nam da provedemo dva nezaboravna dana, uživajući u lepotama ovih izuzetnih predela. Njihovo gostoprimstvo je nenametljivo, iskreno i za pamćenje.  Planinarenje sa njima je doživljaj, pri čemu se u svakom trenutku osećamo bezbedno. Gest njihovog kluba, kada je u pitanju naš smeštaj u planinarskom domu, shvatili smo kao početak jedne, nadamo se, tradicionalne saradnje. Zbog toga sa radošću očekujemo njihov dolazak u naše krajeve, kada ćemo pokušati da uzvratimo bar deo gostoprimstva.

Sve pohvale i našoj grupi. Oba dana od domaćina dobijamo komplimente zbog svoje fizičke spremnosti, sloge i discipline. Za dva dana izašli smo na pet vrhova preko dve hiljade metara. Neka ostane zabeleženo da smo pritom prešli nešto preko 30 km, uz visinsku razliku pri usponu od oko 2100m.

U povratku pravimo jednu dužu pauzu, ponovo u Bistrici. Kući stižemo po planu, nekoliko minuta posle ponoći.

 

Miroslav Bogdanović

  • 01-logoca
  • 02-TALIJA
  • 03-Tetragon
  • 04-BExport
  • 05-ZENES
  • 06-cacanska-banka-v
  • 07-alti
  • 08-logodom
  • 09-LOGOINTERSP
  • 10_talia_photo