Makedonija: Jakupica (Solunska glava 2540m), Plačkovica, kanjon Matka 11.-14.07.2013.god.

Četvrtak. U rano julsko jutro se parkinga kod Protića konaka, uz zajedničko „srećno nam bilo“, nas četvoro krenusmo ka Makedoniji. Mikijev auto do Niša može i sam, šalili smo se na račun vozača. Kao da sami sebi nismo dovoljni, imali smo sve vreme i društvo navigatorke.  Svaki put kada kaže „prekoračili ste dozvoljenu brzinu“ čuje se buran smeh jer se oglašava čak i pri brzini od 30 km na sat.

U Nišu pauza kod našeg drugara Mikija Nikolića. Razmatramo putne pravce i dogovaramo kuda je najbolje. Za Solunsku glavu ne brinemo. Iz više izvora imamo informacije da je staza markirana i jasno definisana, da se cilj jasno vidi i da je skoro nemoguće zalutati. „Zato ćemo se na Lisecu sigurno izgubiti“ tvrdi Miki Stamenković. Teren je šumovit, vodiča nemamo, staza možda nije obeležena… Ja opet tvrdim da je u telefonskom kontaktu neko, koga inače uopšte ne poznajem, rekao da će naći nekoga ko će nam verovatno praviti društvo na Plačkovici. Za to verovatno hvatamo se kao za slamku i odlučno nastavljamo put. „Nikuda bez sukane pite“ kaže Miki Nišlija i mi je potražismo i nađosmo u pekari jedne niške pijace.

Stižemo u  Vranje i skrećemo ka prelazu i manastiru Prohor Pčinjski. Dok se spuštamo serpentinama pojavljuje se iznenada u zelenilu doline. Stajemo na jednom vidikovcu iznad, sve četvoro držeći fotoaparate u rukama. Oko nas gotovo primorski pejzaži. Čuju se zrikavci, još samo da iza sledeće krivine izviri plavi beskraj. Umesto njega reka Pčinja. Na parkingu srećemo Francuze, porodicu koja je krenula ka izletištu, možda i ka isposnici. Na prilazu manastiru čeka kameni spomenik, podsetnik na slavne istorijske događaje ovog kraja. Pored njega živi svedok tih događaja, zova stara nekoliko vekova, toliko velika da izgleda nestvarna.

U manastiru mir i tišina. Prvo što vidimo je riznica, muzej, zbirka biljnih i životinjskih vrsta pčinjskog okruga, prodavnica, česma i najzad crkva. U njoj neobične freske. Zidovi oslikani kao da su prekriveni ćilimima, a između tih šara posmatraju nas likovi svetaca i ljudi zaslužnih za izgradnju hrama. Niko od nas do sada na freskama nije video nekoga ko nije svetac ili vladar, već običan čovek. Kada u crkvu uđoše domaćini u pratnji veće grupe ponadasmo se da ćemo uživo čuti neku reč. Nažalost saznajemo da je to hor iz Leskovca koji je došao na probu i koji će pevati na proslavi povodom Petrovdana.

Do granice smo stigli veoma brzo prateći Pčinju mutnu od kiša. Granica pusta kao da nije sezona godišnjih odmora. Desetak minuta zadržavanja da se provere dokumenta i uđosmo u Makedoniju. Put od granice ne obećava udobnu vožnju. Truckav, tu i tamo krpljen, vodi u opštinu Staro Nagoričane. Saobraćaja gotovo da nema, samo kombajni prolaze pored nas i poneka kornjača preko puta. Svuda okolo pitoma, blago zaobljena brda prekrivena šumom, tu i tamo poneka usamljena kuća. Malo zatim kreću naseljeniji delovi, vinogradi, stabla lijandera. U Starom Nagoričanu pronalazimo manastir iz XI veka koju je podigao vizantijski car Roman Treći Diogen. Zastali smo da upitamo da li smo na dobrom putu i saznali da u selu žive Srbi i da jedan od njih brine o svetinji. Koliko je nama trebalo da parkiramo auto, toliko je njemu bilo dovoljno da sazna da su u selu gosti, dotrči, otvori hram i ispriča nam sve o njemu. Reče da se zove Dalibor Serafimović, i da često boravi u Srbiji. U hramu sve originalno. Freske su konzervirane, nijedna nije prepravljana tako da danas izgledaju onako kao kada su oslikane. Saznajemo da se crkva zove Sveti Đorđe i da je u pećini iznad nje 30 godina živeo Prohor Pčinjski. Podelismo flašu soka na zidanoj ogradi crkve, pozdravismo se i krenusmo ka Velesu.

U Veles stižemo popodne. Sa zebnjom pozivam Vaneta Mihajlovskog za koga sam dva dana  pred put saznala da nam može pomoći oko spavanja u domu Čelpes. Naime dom je iznenada promenio vlasnika i smeštaj u njemu ličio je na nemoguću misiju. Saputnicima sam, razume se, nagovestila da može biti problema oko toga, ali im nisam smela reći da ćemo možda spavati na terasi doma i to ako budemo imali sreće. Umesto problema, radost. Vane nas poziva kod sebe, ali nikako da ga pronađemo. Umesto toga ubrzo stiže taksi i Vane u njemu. Odvodi nas u svoj dom i radne prostorije privatne radio stanice CD Radio Opština Čaška. Dok se upoznajemo, uz kafu, sa ponosom nam pokazuje film koji je snimio na vrelu Babune. Nazvao ga je Golema Peštera - Babuna 2012. god. (ima ga na internetu (Youtube) i čaroban je). Gledamo fotografije Solunske glave, Begovih livada, Salakovog jezera. Ljubitelji planina i dobrih fotografija odmah se prepoznaju i krenu novo prijateljstvo. Vane uzima ranac i patike, rešen da okrene leđa svojim obavezama i čitava dva dana provede sa nama.

Na putu ka selu Nežilovu, gde ćemo ostaviti auto, u selu Teovo, Vane nam pokazuje drvo javora staro 500 do 600 godina. Drugu pauzu pravimo kod Rimskog mosta. Kako mu i ime kaže, sagradiše ga Rimljani preko reke Babune u selu Bogomilu, i saobraćaj još uvek ide preko njega. Vane ,,prosipa,, dobre viceve i vodi nas u Etno restoran Zidani most. Skriven u sokacima sela Bogomila namernike prima restoran, ukrašen ljubavlju i veštom rukom domaćice, nudeći im osveženje i smeštaj. Miki se raduje hladnom Zlatnom dabu. Vane kaže da je najbolji, a momci se slažu. Dok sedimo u bašti domaćica nudi domaću alvu sa čokoladom. Nerado ustajemo i krećemo, čeka nas uspon do Čelpesa. Brzo stižemo do hotela u Nežilovu (698m), izgrađenom na mestu gde se Čelpeska reka uliva u Babunu. Već je 18 sati, pa se užurbano pakujemo, pripremamo hranu, odeću za spavanje, opremu za naredni dan. Krećemo seoskim makadamskim putem uzbrdo. Idemo kraćom, strmijom stazom, za onu lakšu i dužu vremena nemamo. To znači da izvor Babune ostaje za neku drugu priliku. Prva, kratka, pauza je na Dautici. Vlaga je velika, komarice napadaju sa svih strana, a autan osta dole, u kolima. „Ove su planine vlažne“, kaže Vane, „a to komarcima prija“. Staza vodi kroz šumu i za ovaj teren karakterističnu paprat, visoku preko jedan metar. Kada pred kraj uspona, među brojnim bukvama, ugledasmo tri breze u nizu, kako trepere, svima bi  nekako lakše. Na izlasku iz šume još jedan strmi uspon kroz mokru paprat i stižemo do doma Čelpes (1450m). Ispred doma termometar pokazuje 14 stepeni. U domu toplo, u šporetu gori vatra kao da nije leto. Kratka sedeljka da se osušimo i dogovorimo oko sutrašnjeg dana, zatim odlazimo na počinak. Nakon ovako ispunjenog dana brzo i lako tonemo u san.

Petak. U 5 sati ustajanje, tople vode nema, pa nema ni žurbe. U 05:30 krećemo ka Solunskoj glavi, treba li reći kroz visoku, mokru paprat. Oznaka da je do vrha potrebno 3 sata deluje realno za uspon od 1100 metara i 7,5 kilometara puta. Na izlasku iz polja paprati  čeka nas bukova šuma. Poput one koju nedavno videsmo na Radočelu i nazvasmo je čarobna šuma. Sunce proviruje kroz krošnje, obećava lep dan. To nas raduje, očekujemo dobar vidik kao nagradu kad izađemo na Solunsku glavu. Na kraju šume, u dolini Babina dupka, nailazimo na šatore  rasute poput pečuraka u travi. To je bivak mladih Čeških planinara, tek su se probudili. Pozdravljamo ih, okrećemo na levo, do izvora pitke vode. Na tabli piše Mickov izvor. Od njega dobro vidimo golemu planinu pred nama. Ni pet minuta pauze i krećemo serpentinama kroz šumu. Kada se činilo da šumi nema kraja izlazimo na čistinu i nastavljamo dalje sličnim serpentinama kroz nisko rastinje, kamenitom stazom. Sunce se sve više krije iza oblaka, pojavljuje se magla. Sačekujemo se i sakupljamo kako bismo videli jedni druge. Odmah postaje hladnije i oblačimo dukseve. Dolazimo do prevoja i izlazimo na čistinu. Kada se magla malo razišla vidimo da nismo ni blizu vrha. Dugo penjemo livadama paralelno sa usekom planine. Orjentir su nam samo kupe kamenja sa štapom u sredini, oznake za zimske uslove. Vane opominje da pazimo na ivicu, podsećajući na provaliju u neposrednoj blizini. A iz nje kulja magla kao bela pena koja guta sve pred sobom. Neko reče da ga podseća na lonac u kome mleko vri. Sa leve strane na mahove se magla raziđe tek da na trenutak ugledamo prelepe predele planine Jakupice. Pada dogovor da na vrhu sačekamo, ako treba i čitav sat, dok magla ne nestane kako bismo jasno videli svu tu lepotu oko nas.

Ubrzo iz magle izranja ogromna kupa - Solunska glava. Serpentinama, levo – desno, lagano napreduje petorka savlađujući oštar uspon. Naziremo vojni objekat okružen belim stenama, u okviru koga se nalazi najviši vrh (2540m) do koga nije moguće doći. „Sigurno su nas čuli kako dolazimo, možemo se nadati skromnom posluženju“, kaže Vane. Umesto toga zvanični prijem dežurnog vojnika koji nam uzima podatke uz zahtev da ne fotografišemo objekat. Sa druge strane objekta nalazimo tačku koja je najpribližnija vrhu planine. Magla se ne predaje. Planina je rešila da se ogrne belim velom i ljubomorno sačuva svoju lepotu. Ili možda želi da nas natera da dođemo još jednom. Vane kaže da ko jednom dođe na Solunsku glavu poželi da to učini ponovo. Naš uspon je trajao pet sati. Da li smo bili isuviše spori ili podaci o usponu i dužini staze nisu sasvim precizni, u svakom slučaju žao nam je što kod sebe nismo imali uređaje za merenje.

Silazak nije bio mnogo brži, činilo se da planina nema kraja. Do doma stižemo oko 17 časova. U polju paprati počelo je da grmi i seva, spremao se pljusak, koji ubrzo i počinje. Dogovaramo se da se odužimo Vanetu i pozovemo ga na večeru u Velesu. Ali, ako krenemo pešice do Nežilova, i našeg auta, biće isuviše kasno jer večeras putujemo dalje. Pitamo Vaneta da nas ladom nivom spusti u selo. On pita vlasnika i ovaj pristaje za 1000 denara. Krećemo čim je prestao pljusak. Vane će sutra vratiti auto u dom, a on će sići pešice. Sve, samo da udovolji i pomogne gostima.

U  Velesu nam se pridružuje Vanetova supruga i odlazimo u restoran sličan onom u Bogomilu. Prvo stiže veleška pita. Pre sečenja fotografisanje, to se valjda već zna. Vane naručuje sve same specijalitete: pohovani sir, hlepčiće sa sirom, džigerčiće, teleći muskul…i obavezno Zlaten dab. Uživamo, ali  molimo ga da prestane, jer više ne možemo jesti. Pozivamo ih da dođu u Čačak, i usput razmišljamo kojim bi ih specijalitetima mogli iznenaditi. U dobrom društvu vreme leti. Sa žaljenjem stavljamo tačku na naše zajedničarenje, pred nama je put do planinarskog doma Vrteška na Plačkovici.

Bez mnogo lutanja do skretanja za Vrtešku stižemo ispred ponoći. Na tabli piše 2 km do doma. Nakon 200 metara Miki staje, više ne može ni metar napred zbog lošeg makadamskog puta, plisiranog kao suknja. To je samo za terensko vozilo. Dok grdimo one koji nas slagaše, natovareni torbama i rančevima krećemo u mrak. Jedna baterijska lampa je nedovoljna tako da se često saplićemo. Nedugo zatim čuje se muzika. U domu je koncert najboljih makedonskih rok grupa. Susrećemo grupe mladih i po tome zaključujemo da će koncert uskoro biti gotov. Mnogo automobila parkiranih sa strane, pitamo se kako. Da li imaju neki čarobni štapić da prelete onu krivinu na kojoj smo mi stali.

Naziru se krovovi ispod nas, pojavljuje se crkvica u čijoj porti odjekuju bubnjevi, gitare, pojačala. Koncert na vrhuncu. Nekako se probijamo kroz gužvu do ulaza u dom. Smestiše nas na drugi sprat uz napomenu da je dole sve zauzeto. I kupatila su dole, ali nema tople vode. Svejedno, umorni ne pitaju i ne pridikuju. Važno da smo ih pronašli. Silazim da se raspitam za uspon na Lisec. Zanima me da li imaju neku kartu, da li je staza markirana, ima li neko od njih ko je raspoložen da krene sa nama. „Do Liseca ne možete odavde“, uporni su svi do jednog. Bez objašnjenja. „Lisec se penje iz Džumaje, odavde ne možete i gotovo“. Rešili smo da ih poslušamo, tako da ćemo odspavati malo duže i izaći na vrh Turtel. „To može“, saglasni su svi oko stola.

Subota. Ustajemo u 9 sati. Najpre potera za toplom vodom, a onda kafa. Lagano buđenje. Trezni domaćini sada kažu: „Pa vi ovde spavate još jednu noć, mogli ste na Lisec“. Progutavši bes kažem da smo umorni od puta i Solunske glave i da će Turtel biti sasvim u redu. Jer, šta drugo mogu. Miki odlučno ostaje u domu, nikakvo nagovaranje ne pomaže. Njegovo „umoran sam“ nekako nam ne deluje uverljivo. Nas troje krećemo po uputstvu domaćina putem kojim smo sinoć sišli. Usput se pitamo kako su sva ona vozila otišla. I kako je izvučen jedan za koji smo bili sigurni da ga samo helihopter može podići iz rupe u koju je upao.

Do ulaska u šumu idemo po uputstvu. Već smo kročili na šumski put kada začusmo vozilo. Iz lade izlazi čovek noseći drveni štap i kesu. Zove se Dule, krenuo je da traži pečurke u šumi i sa zadovoljstvom će nam praviti društvo i povesti do vrha. Za razliku od Vaneta govori više makedonski nego srpski, veoma brzo, tako da ga s vremena na vreme ništa ne razumemo. Staza u blagom usponu krivuda šumom. Opušteni očekujemo prijatnu šetnju po hladovini, bez mnogo napora. Svima je cilj da što duže ostanemo u šetnji i da se što kasnije vratimo u dom. Idući nogu pred nogu divimo se stoletnim stablima, neobičnim pečurkama. Šampioni sporog hodanja. Dokazujem kako postoji valjan razlog što se držim šampinjona i bukovača – apsolutno svaka pečurka koju sam pronašla bila je otrovna. Fotografišemo svaku bukvu, pazimo da neka ne ostane neprimećena, beremo majčinu dušicu i kantarion. Dule nam je pokazao dva lepa vidikovca sa kojih se vide Kočani i kočanska dolina, Štip i Ovče pole. Saznali smo i da se vrh na koji smo stigli zove Četal, dok je Turtel nešto dalje.

U dom smo se vratili oko 19 časova. Za sve to vreme Dule nas je vodio šumskim putevima, objašnjavao, pomagao… Miki na ležaljci. Pomerao se malo, ali samo kad su ga ljubazni domaćini nudili pićem i nepojedenim ostacima petrovdanske slavske trpeze. Proverio je i reče da se voda greje u bazenu na krovu, ali da je mršavo večernje sunce nije baš zagrejalo. Ko želi da se okupa bolje da ode odmah inače će opet ostati bez tuša. Tako znači, tople vode ima isto kao i puta do doma. Kada sam zvala rekli su da put vodi do doma i da ima tople vode. Očigledno je trebalo pitati kakvi su postojeći put i tuševi, mada sumnjam da bih opet saznala ono što želim.

Ipak ljubaznost svih čini da se zaborave sitne neprijatnosti. Svih ovih dana nismo sreli osobu koja, kada smo se obratili za informaciju ili uslugu, nije istog trenutka ostavila sve svoje obaveze i krenula da pomogne. Bez ikakve nadoknade. Jednostavno tako. I kada ponudiš nešto kako bi se odužio za trošak koji je učinjen, sa druge strane ljutnja. „Nismo se tako dogovorili“ kažu i Vane i Dule i svi ostali. Dok Aleksandru plaćam prenoćište, pitam da li neko ujutru može da nam izveze stvari do kola. To je rešeno istog trenutka, Dule je u tu i pomoći će šta treba.

Nedelja. Dan planiran za uživanje, turizam i putovanje. U 05:30 pijemo kafu. Sve naše torbe, rančeve, opremu i mene Dule ladom odvozi do asfalta. Dok je krenuo po ostale oni su već izašli tih 2 km uz 200 metara uspona. Još jedan pozdrav i krećemo ka Štipu.Obilazimo centar grada, raspitujemo se o svemu. Prelazimo suvo korito reke koja ne postoji. „Ima je samo kad padne kiša“, kaže naš sagovornik, „a sukane pite imate tu u prolazu“. Ćutke doručkujemo, posmatramo prolaznike i slažemo utiske.

Odatle idemo put Skoplja. Posmatramo grad iz auta, podseća na Novi Beograd. Gde god kreneš treba dosta pešačenja i vremena, a mi toga nemamo. Prođosmo pored velikih, lepo uređenih i nekako zvaničnih  zgrada, i zaključismo da su to glavne institucije ovog grada. Nešto dalje zgrada koja je ostala kao nemi svedok velikog zemljotresa iz 1963.god. Nikada nije obnavljana, ostala je kao turistička atrakcija.

Lako pronalazimo put do kanjona Matka. Nalazi se na reci Treski i predstavlja renomirano izletište Skopljanaca. Parkiramo malo dalje od početka pešačke staze i krećemo u novu avanturu. Prolazimo branu, krivudamo kamenim, zidanim putem ka restoranu pored crkvice na kraju staze. Tu ugledasmo čamce. Kratko cenjkanje, razgledanje cenovnika i najzad vožnja. Vozač reče da su prsluci obavezni za sve, bez obzira da li smo plivači ili ne, jer je voda veoma hladna. Vožnja traje jedan sat i ide od restorana do pećine i nazad. Kanjon podseća na našu Ovčarsko-kablarsku klisuru, samo što ovde nema izgrađenih objekata na obalama reke. Samo voda, planina, šuma, divljina. Po sredini desne obale ide pešačka staza, duga 6 km, koju moramo ostaviti za neku drugu priliku. Ponegde se vide sajle za pridržavanje, ali sve deluje sasvim bezbedno. Terasa za prilaz čamaca označava kraj puta. Penjemo se do pećine koja nije velika, kao na primer one po istočnoj Srbiji, ali je lepa. Ima sve pećinske ukrase, mnoštvo slepih miševa čija smo gnezda posmatrali. Fotoaparat se ni ovde ne isključuje. Ponovo do čamca, opet prsluci i vožnja nazad.

Zbog visokih cena koje smo registrovali u prolazu idemo odmah dalje, do Kumanova. Tu smo planirali kafu. Po izlasku iz auta, prilazi nam jedan Makedonac koji zna gde je Čačak, hoće da razgovara sa nama. I ovde nas dočekuje  ljubaznost meštana. Po njihovom savetu skrenusmo u stari, neuređeni deo grada. Taman pomislismo da srljamo u neku mahalu, kad ispred nas velikim slovima piše restoran „Baba Cana“. Skriven od okolnog sveta, samo ciljano možeš stići do njega. U restoranu iznenađenje. Prijatan ambijent, ljubazno osoblje, pristojne cene, odličan meni, ponuda domaćina da slikamo restoran. Nikola reče „Ovi imaju sve, čak i staru babu“, i poče da puni pozajmljenu karticu, jer je svoje odavno popunio.

Ponovo Stari Nagoričani, isti granični prelaz, i ljutiti državni službenik. Morali smo se negde prijaviti, rekao nam je. Mi se branimo da nam je vojska uzela podatke na Solunskoj glavi. Može biti ljut koliko hoće, znamo da nas mora pustiti kući. Još jedan pogled izdaleka na Prohor Pčinjski, a zatim pravac Leskovac, tačnije etno kuća „Groš“, nekima od ranije poznato mesto. Još u Kumanovu zaključili smo da će tu biti idealno mesto za ručak – večeru, kod „Baba Cane“ beše isuviše rano. Uz dobru hranu i još bolju muzika pominjemo neke Miroslave, obojica nam nedostaju ovom prilikom, ali šta se može.

Nakon poslednje pauze u Kraljevu kasno uveče stižemo u Čačak. U Košutnjaku naši kavaljeri proveravaju da li je sve u redu sa Ljiljinim autom. Mašemo jedni drugima, a onda brzo na raspakovavanje, sutra je radni dan. Sna nema, glava je puna slika predela koje smo pohodili, usputnih pošalica, likova koje smo upoznali. Sve će biti kompletirano kada stignu fotografije, večita uspomena na sve ono što smo doživeli.

 

Vesna Milošević

  • 01-logoca
  • 02-TALIJA
  • 03-Tetragon
  • 04-BExport
  • 05-ZENES
  • 06-cacanska-banka-v
  • 07-alti
  • 08-logodom
  • 09-LOGOINTERSP
  • 10_talia_photo