Izveštaj: PASJAČA I VIDOJEVICA – Vrhovi Pasjački vis i Bandera – 25. 05. 2014. god.

Treća sreća! Ponekada to u životu teče po ovoj zakonitosti. Pokojni Dule Krnjajić

je ovu akciju planirao kao dvodnevnu. Pokušali smo to da ostvarimo, ali nam se nije prijavio dovoljan broj planinara. U ovoj godini planirana je jednodnevna akcija, u nadi da će biti dovoljno zainteresovanih. I bilo je, za 19. april ove godine.

Poslednje nedelje pred akciju pada sneg. Neočekivano, na Vidojevici je 40 cm. Tako nam javiše. Odustajemo i odlažemo je za Titov rođendan. A za rođendan greje sunce, kao da očekuje slet na stadionu JNA u Beogradu. Možda je sunce očekivalo i štafetu, ali se ona zagubila još devedesetih godine. Prvo su je sakrili Slovenci, pa se onda i ostali nje odrekli. Trebalo je i za to vremena, kao i obično, za sve što stigne sa severa na jug. Dug je to put, nekada treba da prođu decenije. Za takve stvari ne postoje autoputevi.

            I bi nedelja, 25. 05. 2014. god. Onaj žuti stigao iz Požege, poranio, stao tu pred poštu, ali će umesto robe pokupiti planinare. One koji su disciplinovano stigli u 4.45, tu, kod lokomotive. Neki pospani, stižu sa svadbe, neki sa akcija, neki iz drugih gradova. Pun minibus krenuo ka kafani Car Lazar. Stićiće i do onih visokih Lazarevih zidina, dole u Kruševcu gradu. Narod drema, sledi ćućorenje, smejanje, razgovori. Što smo dalje, buka sve veća. Po njoj se može oceniti koliko je sati. Sa mojom drugom porodicom prvo odlazim niz vodu, pa uz vodu. Polja zelena, puna vode, negde ima i viškova. Negde je magla, podseća nas na godišnje doba. Ali i vetrobransko staklo maglovito, vadimo maramice da ga obrišemo dok se ne zagreje. Kada ga majstor zagreva zovu odpozadi, traže vazduha. Vraća dugme na nulu, a mi opet maramice u ruke. Tako nam maramica postaje sredstvo za univerezalno brisanje. Ako saznaju ovi što ih proizvode, može im koristiti za dodatnu reklamu. Neki pospani traktor u Kruševcu dodiruje onu središnju belu. Naš vozač stiska sirenu, ali ona ćuti, izgleda da ne radi nedeljom.

            Putovanje je uvek u odlasku lakše, odmorni smo, nestrpljivi, čeka nas penjanje, razgledanje, slikanje, pražnjenje ranaca. Zadremamo, ali su naši putari i na to mislili, vozač ne može zadremati. Povremeno ga razbudi rupa ili okrpljeno mesto, naročito na jugu i istoku zemlje, a mi krenuli tamo. Jezero Ćelije, čiste vode, miruje, otporno na poplave. Tu je zabranjen pristup, a ribolovci i izletnici došli da provere, šta bi se dogodilo, ako dođu tamo gde je zabranjeno? Valjda niko zato neće otići u ćeliju. U Prokuplju pravimo pauzu, tu nas čekaju domaćini iz PD Toplica. Zajedno krećemo motornjacima gore, ka startnoj tački. Ona je gore, na visini. Put asfaltni, star, kriv, krpljen, ili čeka da mu se popune rupe. A gore su šarena sela, u nekima žive, u nekima su živeli. Stižemo na prevoj Beli Kamen. Čeka nas sunce, restoran i pogled na Vidojevicu. Navlačimo planinsku obuću i odeću. Pozdravljamo se sa domaćinom, zahvaljujemo na njihovoj spremnosti da dan provedu sa nama. Vodič nam je njihov predsednik Darko Žarić. U 9.40 krećemo makadamskim putem markiranom stazom ka Pasjači. Put dug, valovit, lak za hodanje. Usput točimo vodu kod jedne kuće. Otvoreni prostori pružaju mogućnost razgledanje bliže  i dalje okoline. Nebo je natopilo zemlju, sunce joj pruža toplotu, sve miriše. Majčina dušica čeka pčele i ostale posetioce. Dominira na prostorima koji njoj pripadaju. Jagode tek ucvetale, ove divlje, one domaće su ostale dole u polju i na tezgama pored puteva, u nadi da će ih neko uskoro zameniti za dinare. Uobičajene planinarske teme proširuju poznanstva. Priča se o tome ko je gde bio, kakvi su nam planovi. Ko koga poznaje iz Čačka, Prokuplja i okoline. U Pasjači se slikamo kod spomenika borcima koji su dali život za otadžbinu, pod titovkom, šajkačom ili onim kapama koje su ranije nosili. Nekada su se ovde okupljali za Petrovdan. Vašar, ringišpil, šatre sa pevaljkama i zabavljačima su odavno nestale. Ovde trava neće biti pogažena. Prošli smo i pored nove crkve, rekoše da je za dva sela sa tridesetak. Pitam se da li sam dobro čuo. Ponavljaju 30!

            Posmatramo dole Pustu Reku, Jovine Livade smo prošli. Radan planina se pružiila tamo blizu Prolom Banje. Drugi njen vrh je Petrova gora, gde se nalazi neka crvkica sa svojom istorijom. A Darko radi u Muzeju Prokuplja, prava osoba za istoriju koga interesuje. Priča mi i o arheološkom nalazištu Pločnik, tamo između Prokuplja i Kuršumlije i istraživačkim radovima na ovom lokalitetu, starom oko 7000 godina.Na Belom Kamenu spomenik, tu na raskrsnici i u korovu. Pitam, čiji je spomenik. Odgovaraju, spomenik prvom stanovniku ovih prostora, prvom posle Turaka. Negde sam čuo da se nešto kod nas može turistički valorizovati, može ali izgleda da neće samo, čeka da to neko učini. A gore, na Pasjačkom vrhu, livada sa grupisanim drvećem i planinarskim oznakama, natpisima. Tu je i nova kutija sa pečatom, ali vlažnim, zaboravilo se da će nekada padati kiša. Ovde nisu stigle poplave, ali mala zaboravnost učini da se lepa ideja odloži za kasnije. Ipak, krenulo je! Sa zadovoljstvom se slikamo na ovoj prostranoj livadi na kojoj je tu negde Pasjački vrh, visok 971 m, a krenuli smo sa 970 m. Nismo se umorili prešavši 10 km za onaj jedan metar. Ali to nam predstavlja dodatno zadovoljsto, baš zbog toga što nekada treba preći dug put da bi se malo popeli.

            Nazad istim putem, lakim za hodanje, ali nam se čini da se mnogo više penjemo nego u dolasku. Zamor čini svoje. Opet svraćamo na vodu. Bračni par, koji se još kreće, kaže nam da voda sa česme nije za piće. Upućuju nas unutra u kuću. Stari lagano silazi sa sprata, a supruga dovikuje „Čoveče, daj narodu rakuju“. Bio je to jedan od onih susreta koji čoveka obraduje, ovde na planini.

            Došli smo do polazne tačke. Oni kojima je 20 km bilo dovoljno ostadoše da pivom nadoknade izgubljenu tečnost, a mi ostali odosmo gore do Bandere . Žurimo, oblaci nam se primiču i sevaju. Ne znamo da li će nas obići kao Toplica Hisar ili naliti kao Sava Šabac. Opet lep put vodi do šume, u šumi onaj još lepši ali strm. To smo i želeli, da idemo malo više gore. Stigli smo do amfiteatra, ali nije ni grčki ni rimski. Naš je, mlad, pokriven cvećem, obilazimo ga, da ne pokvarimo ono što nam je priroda pružila. Samo za gledanje, uz eventualno slikanje. Dole ispod je kupola, ona za gledanje u nebo, ali ono iznad aviona. Bilo je zaključano, nismo mogli da bacimo pogled u kosmos. Ostali smo na ovih 1155 m. Dovoljno za danas. Silazimo istim putem do novog restoranskog trema. Stiže nas kiša, hvala joj što nije žurila, a mi jesmo.  Presvlačenje zbog znoja i malo kiše. Znoj će otići u Moravu, a mi odosmo u Prokuplje da vidimo da li nedeljom radi neki restoran. Uspeli smo da ga nađemo. Jedan od onih u nizu, što nude uglavnom pljeskavice. Nama su pružili ćevapsko zadovoljstvo, ono u lepinji. Ostao nam je još povratak kući. Prođosmo kroz uređeni centar grada, pored kafića, spomenika i naroda. Sede i poneku čašu cede.  Zašto je to tako pokazale su nam one ruinirane fabrike koje su nekada punile kafane, a sada i one i kafane prazne. I džepovi su isti. Doduše, ima i onih koji su prepuni. Kao u poplavama, negde nema dovoljno, a negde ima previše.

 

Bato Radovanović

 

 

 

  • 01-logoca
  • 02-TALIJA
  • 03-Tetragon
  • 04-BExport
  • 05-ZENES
  • 06-cacanska-banka-v
  • 07-alti
  • 08-logodom
  • 09-LOGOINTERSP
  • 10_talia_photo