Izveštaj sa akcije: Pešter (Ozren i Revuša) 18. 10. 2014. godine

Ko zna zasto je to dobro. Dan odlaska na Pester smo pomerali, od jednog do drugog datuma. Ostade nam ovaj poslednji, kasnooktobarski. Sa njim i strah od vetra, kise i svega onoga cime ne oskudevaju ovi prostori. Nas dvadeset osmoro krecemo u 5 h na Jelicu da pokupimo poslednjeg planinara ove, prve pesterske akcije. Nema ga na zakazanom mestu, a na mobilni bunovno pita „Ko je to?“ Posle odgovora,

novo pitanje „ A zar to nije sutra?“ Kolektivni jutarnji smeh, pred nastavak putovanja. Put krivudav, voznja spora. Da li je bolje da sidjemo i dole negde sacekamo autobus? Pade nekoliko duhovitih komentara,  kojima se pridruzi i vozac Micak, raspolozen kao i uvek, kao da nije ustao nocas u tri sata. Sa njim su dosla i tri planinara iz Kragujevca. Oni iz Milanovca su nam stigli ranije. Zucko je prvu prepreku uspesno savladao, stize i ona druga iza Ivanjice, gore negde od Vuckovice. Ipak, nigde nismo morali da guramo, sam je sve odradio i dovezao nas do Sjenice u 8.15. Tu nas ceka nas vodic Senko, zasluzan za organizaciju ove, i, nadamo se buducih akcija. Raja ovoga puta zeljna kave i rane, ode po varosi. Neko u hotel, neko u pekaru, neko u cenifu. Stizu Boca i Pero, imacemo tri oslonca i bezbednu setnju. Tu je stigla i nasa Rada, iz Kraljeva grada.

Sa punim stomacima i L busom vozimo se do Prijevorca. Oni koji su iz ovih krajeva pricaju o njihovoj lepoti, sa nekom setom tipicnom za godine i napustene prostore. Eno ribnjaka, tamo je kraski izvor, gore negde dolazio Tito. Iza njega ostao krevet, medvedi koje nije ubio i njegovo ime. Ostala i Caricina, Carevi gajevi – znali su oni gde treba dolaziti i pre Tita. Dolaziti, ali ne ostati dugo. Prolazimo veliki prostor zvan Trijebine, niz Trijebinsku rijeku. Prica se da je ime nastalo od rijeci trijebiti – trijebiti zemlju od kamena. A kada je trijebljenje zavrseno, potomci otisli. Novije generacije danas dovlace kamen na muljevnicu, da ale grade hale.

U 9.25 smo na Prijevorcu i na nogama. Ceka nas dobar makadam i suncan dan. Dosta nam je bilo voznje, hocemo da trosimo obnovljivu energiju, a nje je u pocetku na pretek. Hoce oci da  vide, hoce usi da cuju, hoce noge da predju. Da li smo mi danas na Pesteru? Onom na kome duvaju vetrovi, onom na kome rano padne sneg, onom koji je simbol surovog vremena?  Sunce prijatno, nebo sareno, dole i gore su livade i borovi. Ponegde lijeske i breze. Idemo da vidimo sta se jos odozgo vidi. Velike gljive rujnice prematorile cekajuci nas. A Boca prica kako ih koristiti, koje su trave lekovite, kako njih koristiti, gde se koje brdo nalazi. Sve bih da vidim, ali memorija mala, pokazuje mi da ne moze pokupiti svu ovu lepotu. Dodji opet, to je njena poruka. Medju borovima zekan, na putu dorat, griva mu pala i na oci. Nisu to oni mali brdski konji, ovde imaju od cega da rastu. Sa njima raste i zdrebe, nece biti zeljno ni hrane ni vode. Cuju se aparati, prenece utiske, ako je to uopste moguce. Jos nema tih sprava koje ce preneti ono sto osecate kada se nalazite na ovakvim prostorima, po ovakvom vremenu. Vazduh vlazan, trava mokra, ponegde zaobidjemo baru, koja ce mozda vec sutra porasti. Posle makadama livadski putevi, trava meka, ovde bi trebalo da pise „Molimo vas gazite travu“. Ima je i za nas i za vas, ali nema ko da je gazi, osim malo prekoostalih, nas, vojnika, sumara, policajaca. Mi se nadamo da cemo na Pesteru videti cak i ovcu. Mozda je veca sansa da vidimo vuka, divlju svinju, medveda. Pitomu svinju smo videli u visecem polozaju. Pita domacin, da li se tuda vracamo, na zalost, ne! Tamo levo su stene i kanjon Dubocice, one kojom smo suvim koritom 2011. stigli do Lima. Sve cesce je Senkova ruka u vazduhu, pokazujuci blizu i dalju okolinu, od ovih prvih zaseoka pa tamo do Crne Gore: Bjelasica, Komovi, Durmitor,.....Danas ovde nema magle, ostala je tamo negde izmedju Sjenice i Ivanjice, hvala joj! Njoj i suncu sto nam pruzise priliku da vidimo ove prostore u najboljim uslovima.

Sve blize smo Milakovicima, mestu sa upadljivo odvojenim zaseocima, od kojih je najpoznatije Ticje Polje. Delimo se na dve grupe, jedna ce putem, druga preko vrhova. Prvi je najvisi vrh Ozrena, Vetrenik,  na koji stizemo u 11.30. Posle njega slede: Krnji bor, Kolaj brdo, Komarista. Posle vrhova, kroz bogatu travu i bukovu sumu stizemo do izvora Zmajevac, po kome planinarsko drustvo iz Sjenice nosi naziv. Lepo uredjen prostor sa drvenim koritom, drvenom lulom i puno vode. Vracamo se na stazu, ceka nas Revusa. Na njoj, tj. njenom vrhu Orlovaca smo u 14.40. Kao i ostali vrhovi na ovom prostoru, i ovo je livadski vrh sa borovom pozadinom. Sa njega posmatramo nebeske brazde dole ispod njega i brojimo ih. Ima ih pet, poceo neko da ore pa odustao, ko ce toliki Pester poorati! Od ovoga vrha sledi planinarska markacija dole ka mestu Gonje. To nam je i poslednja prilika da sa neba gledamo Pester. Kada je ovako lep odozgo, gde je vidljiv, kakav li je ispod nasih nogu, tamo gde je skriven, sta li se sve dole nalazi, kakve su sve vode, stalagniti, stalaktiti, figure, dvorane i ko zna sta sve drugo? Ime mu je i dato po onome sto je dole, a ne po onome sto je gore.  Neki zaviruju i u te prostore, buduce generacije ce imati srecu da i to pogledaju. Obicno je ono skriveno lepse od onoga dostupnog svima. Spustanje do Gonja ce trajati do 17.15. Presli smo oko 20 km, uspon 742 m, silazak 1080 m, da bi smo stigli do usca Skudlanskog potoka u Uvac, koji pecine, jezera, meandri, beloglavi sup, ucinise poznatim na ovim prostorima.  

Mi se u Sjenici zahvaljujemo trojci koja nam je poklonila jedan dan zivota, da nam ostane u uspomeni kao  „suncani jesenji pesterski dan“. Rastanak je uz „Do vidjenja na Ovcaru, Kablaru, Jelici, Pesteru“!

Bato Radovanovic

 

 

 

 

  • 01-logoca
  • 02-TALIJA
  • 03-Tetragon
  • 04-BExport
  • 05-ZENES
  • 06-cacanska-banka-v
  • 07-alti
  • 08-logodom
  • 09-LOGOINTERSP
  • 10_talia_photo