Izveštaj sa akcije: Pešter: Žilindar i Štedim 17.10.2015.

Neko gleda Farmu, neko Velikog brata, a planinari vremensku prognozu. Bilo je tako i ovoga puta, kada smo se iz Šumadije peli na Pešter, kada smo iz šume krenuli ka pećinama. Dvadeset šest planinara iz Čačka, Milanovca i Kraljeva prolaze kroz planinsku maglu po vlažnom vremenu, sa puno nade da će gore biti bolje. Kušići su u suncu, doline u magli. Iz tih jezera vire vrhovi još uvek zeleni, a okolina Kušića šarena, nije kao ona u Kanadi, ali je moja. Lišće čeka da legne na mokru travu. Pored puta formiralo tepihe, onakve kakvi su postojali i pre tepihare u Ivanjici. A mi se nadamo i gore suncu, na kome je sve lepše, i nebo i kamen. Odavde nam izgleda kao da sa visine posmatramo planetu, neko pita, da li smo mi to u avionu?

Oštre krivine, usponi i magla usporavaju kretanje, ali stigosmo u 8.15 u Sjenicu, gradić sa nedavno lepo uređenim centrom (krenuli u 5.15). Po treći put, čeka nas naš vodič Senko. Tu u kafiću, čeka nas i Pero na prvoj jutarnjoj kapljici. Stiže i Reuf, koji nam je prošle godine otvorio ove pešterske puteve. Pune se stomaci, flaše i ranci, vozićemo se gore, gde nam nisu dostupni ni hrana ni voda. Krećemo, Reuf i Miroslav kolima, da već planiraju neku akciju za iduću godinu, a mi ostali autobusom da ugovorimo ćevape, kako bi ih kasnije uporedili sa nama odavno poznatim, onim novopazarskim. Sa asfalta na makadam, pa opet na asfalt, iz jednog u drugi opštinski atar. I tako stigosmo do meni najpoznatijeg mesta sa ovih prostora, Buđeva. Iz njega su mi komšije Popadići i Markovići. Došli su odozgo, da kosu zamene motikom, da moje uče kosidbi, a oni njih kopanju. Ja sam već srećan što sam dovde došao, a tek me čeka ono zbog čega smo došli. Lepota i pustoš su ovde zajedno. Ko li je sve te kuće, žive i preživele, posejao odozgo po stranama i dolinama? Pokupljena sena su potamnela, čekajući stoku, a stoke sve manje, neka će u tom čekanju satruliti.

Ovde je malo zemlje, puno kamena, onog sitnog za puteve, ali i većeg za kuće, štale i bunare. Tamo gde je malo više zemlje, nikle breze, bele se dok ih sneg ne sakrije. A  leska neće sama, raste u žbunu, valjda joj je tako toplije na vetru i mrazu. Ovde su kamen, pruće, blato i drvo koristili kao građu, sve do nastanka lima, opeke i blokova. Negde i dalje krovovi od slame i trave odolevaju surovom vremenu, muzejski eksponati na otvorenom prostoru. Divlje jabuke i kurške još padaju, baterijska struja čuva šarena, markirana goveda. Kleke čekaju autoput, valjda će njime neko doći da ih pobere. Kažu zdrave su, ali to zdravlje nema ko da pokupi, osuši i gurne u teglu ili rakiju.

Od Raždaganje smo usput posmatrali čičak, izgleda kao zasejan, a nije, šta li on lekovito u njemu krije? Priroda je ovde pravila kontraste, ali i čovek, tu su one stare farme sa stokom i nove moderne bez stoke. Draže su nam one prve gde ima nešto da se pomuze.

Oči jastreba lutaju livadama, čekaju da nešto odozdo izađe u potrazi za hranom. Pojesti ili biti pojeden, ovde je to često pitanje. Oni mali borići se uhvatili za ono malo zemlje, čvrsto se drže da nebi doživeli seobu.            

I tako prođosmo Buđevo, a na raskrsnici Duga Poljana/Karajukići Bunari znamo gde ćemo, tamo ka bunarima. Zavukli smo se do Ugla, a iz ugla nema dalje. Tu smo među brdima u 10.30, u dolini na nadmorskoj visini od 1100 m. Zelene livade pokazuju da ovde još ima vode. Odosmo uzbrdo putem, sa malo blata i dosta kamena. Sa prvih vidikovaca kreću i Senkove priče o ovim prostorima. Tamo su rimski Trojan, Tresetište, peštersko polje i jezero, često leti suvo. Tamo je Kara  majdan, sa Borovšticom. One cevi za odvodnjavanje se ne vide, ali su u funkciji. Eh, trebalo bi napisati pešterski bukvar za sve one koji vole, a ne poznaju ove prostore. Ali i peštersku čitanku za one koji žele da siđu dole i vide jezera, stalaktite, stalagnite i možda još neke nepoznate podzemne oblike.

Prošli smo Poljice, one naše, a tamo preko su crnogorske. Idemo preko Boljarskih gajeva, tako lepo ime pokriveno livadom i kamenom. Evo nam i prvog bunara, ali onog gde voda dolazi odozgo. Ozidan kamenom, oblepljen glinom, napunjen kišnicom i snegom. Velikog prečnika, male dubine. Stigli smo do prostora oskudnim izvorima. Penjemo se, ali se ovde može i silaziti, tu smo kod prvog bezdana. Zjape usta koja su se ko zna čega sve nagutala, zbog ljubavi, neopreznosti, radoznalosti, mržnje i ko zna čega sve drugog. Sa njihovih usana bacamo kamenčiće u nadi da će negde dole bućnuti.

Sve više je kamena i kleke, u 12.45 smo na prvom kamenitom vrhu zvanom Žilindar (1616 m.n.v.), kako se i ceo okolni prostor zove. A kamen mali, nije porastao da nam zaklanja vidike, okrećemo se pod 360 stepeni, kao onaj tamo prvi vetrogenerator. Iznad Boljara smo, tamo na suprotnu stanu su crnogorska sela: Đalovići, Korita i Čampar, ali i u daljini lako prepoznatljivi Komovi.   

Silazimo do Poda, gde uskoro neće da se hoda, već da se okreću oni koji jure u uvek negde žure. Ograđeni žicom da im slučajno neka životinja ne omasti točkove. Ne znam da li se tome radovati ili ne? Tu u Podima se delimo na dve grupe, jedna će lagano putem ka Boljarima, a druga opet gore do vrha Štedim, neće štedeti još malo energije. Na Štedimu smo u 2.25. Možda će nekada ovakav biti i Vezuv, ohlađen, pokriven kamenom, travom i šibljem. Nemamo vremena da prošetamo ovim prstenom, spuštamo se na drugu stranu ka Boljarima, mestu za koje sam čuo prvi put davnih sedamdesetih godina. Tada sam godinama radio sa kolegom iz ovoga mesta. Dugo smo maštali da ovde dođemo, ali je odlaganje eliminisalo tu opciju. Tako danas sa planinarima stižem u mesto koje je postalo poznato po budućem autoputu za koji su već postavljene table: Granični prelaz Lukanica, Autoput u Boljarima, Boljare, Granični prelaz, Autoput, Crvsko. Tu negde je i tabla sa turističkim natpisom:

„Dubodolina svojstvena kraškim predelima ima strme i stenovite svodove na čijem dnu u toku celog ljeta ima snega. Ljeti omiljena čobanska destinacija za gašenje žeđi. Imaju pećine i kubure u kojima se zimi sklanja divljač, a ljeti gaji okot. Jedna od ledenica se zove Dolina ljubavi. Prepoznatljive su po drveću, cveću i šumskim plodovima, kojih osim tu, nema u širem okruženju. Pećine i kubure su uglavnom ispitani, a ulazak u iste preporučljiv je samo u prisustvu lokalnog pratioca.

Vekovima tradisionalno okupljanje građana iz više sela. Mesto susreta prijatelja, smotra devojačke lepote i viteškog momačkog nadmetanja u bacanju kamena s ramena i drugim veštinama. Mnoge ljubavne veze počele su i završene na saboru, uz poklič „Pobeže!“ ili „Odvedoše je!“. Petrovsko saborovanje traje tri dana i to: 12. 07. u Boljarima, 13. 07. u Buđevu i 14. 07. u Sopoćanima. Zašto je Boljarima pripao prioritet saborovanja, nema pouzdanih podataka.

Strma pećina, prvih 60 m potpuno vertikalna, uglavnom su neispitane i nepristupačne. Naziv su dobile po verovanju da nemaju dna. Opravdano se misli da su u vezi sa velikim podzemnim jezerom ispod Pešterske visoravni, koje su speleolozi otkrili krejem 20 veka. U proleće 1957. godine prilikom naglog otapanja snega, u Mirkovoj dolini čuo se jak protok vode, što dodatno potvrđuje tvrdnju, da su ove pećine u vezi sa jezerom.

Tradicionalne su to vatre koje se pale uoči Đurđevdana i Petrovdana. Motivi su običajni, a u suštini su radosnice. Obično se pale na najvišim kotama, tako da se poruka šalje i do 100 km u poluprečniku. Lile pali lokalno stanovništvo ovoga kraja, bez obzira na veroispovest.

To su uglavnom prostori manje površine, a ima ih mnogo, namenjeni za igru: klisa, pete, tutumiša i maramice.

Na jugozapadnoj strani Boljara nalaze se Ćiprenice, nadmorske visine oko 1450 metara. Zbog položaja i visine određene su kao mesto za paljenje lila. Pri vedroj noći plamen lile šalje vesele poruke Komovima, Rugovskim planinama, Sinjajevini, Durmitoru, Giljevi, Javoru, Goliji, Kopaoniku, Ninaji, Mokroj Gori i drugim planinama.“

Bravo za onoga ko se setio da to uradi, hvala mu u moje ime i u ime svih onih koji tako nešto žele videti. Ispred nas je i Dolina ljubavi, duboka kotlina među strmim stranama. A gde je ljubavi, tu su i mitovi, ali je bilo i puno dece, duge zime bez svetla, televizora i kompjutera, a malo posla. Bilo je puno i macine trave, za koju takođe rekoše, da je povećavala natalitet.

Na putu ka autobusu prolazimo pored mnogih bunara, ali i zapuštenog groblja, ona gradska su sve veća. Bunara puno, naroda sve manje. Ostade iza nas i jama Ledenica, smeštena dole u onoj dolini, čije ime ne treba prevoditi. Duboka je tridesetak metara, povezana sa pećinama dole i sa nama gore, koji želimo da je obiđemo, tamo nekog lepog dana, možda o Petrovdanu.

U 16.50 smo u Dolićima, kod autobusa, posle šetnje od 16,4 km, uspona od 761 m i spuštanja od 746 m. Iza nas su ostale i mnoge vrtače, velike i male, zasejane i nezasejane, čekaju nove vode i snegove, da ih odvedu dole i negde dalje. A mi se vozimo dalje do Karajukića Bunara, kafane Dva jarana, ćevapa, sira, paprike i piva. Kafanu napuštamo u 18.30, na sreću po lepom večernjem vremenu.  

 

Bato Radovanović

 

 

 

  • 01-logoca
  • 02-TALIJA
  • 03-Tetragon
  • 04-BExport
  • 05-ZENES
  • 06-cacanska-banka-v
  • 07-alti
  • 08-logodom
  • 09-LOGOINTERSP
  • 10_talia_photo