DNEVNIK: januar 2013.god.

02. januar:

Na novogodišnjem, tradicionalnom,  usponu na Kablar i obeležavanju slave PD Kablar učestvovalo je 88 planinara. Od toga 68 planinara iz Čačka, 10 iz PK Greben - Mladenovac, 6 iz PD Rujno – Užice i četvoro iz PD Gvozdac – Kraljevo.

Po lepom vremenu idemo busom do sela Rošci, gde nas, u kući Mitrovića, čeka posluženje – vruća rakija, pogača… Dobrodošlicu nam je, kao i ranijih godina, poželeo domaćin Veljo Mitrović.

Zatim poznatom, laganom stazom do kote 885m. Dočekuje nas prizor na koji smo već navikli ove jeseni – na vrhu sunce, ispod nas oblaci. Idealno za fotografisanje, prijatno za odmor i meditiranje. Nikome se ne žuri, ide se do vidikovca da se, prvi put u ovoj godini, baci pogled na meandre Morave. Sledi silazak ,,trojkom,, do planinarskog doma. Nakon lomljenja slavskog kolača, posluženja i kraćeg druženja pozdravljamo se sa gostima a zatim i mi krećemo kućama….

05. januar:

E, ovo mora posebno da se opiše.

Na poziv drugara iz Eko kluba Željin – Aleksandrovac, uputili smo se da skupa učestvujemo na novogodišnjem usponu na Željin. Kod lokomotive u 6 sati spremno čeka 27 planinara - sjajan odziv za ovo doba godine, i s’ obzirom na najavljene vremenske prilike. Polazna tačka je selo Ploča (oko 1050 mnv.), ali dogovoreno je da nas domaćini sačekaju u gradu, pa da zajedno krenemo ka planini.

U Kraljevu vozač nas obaveštava da nešto nije u redu sa vozilom . Posle više od sat vremena, informacija je da moramo sačekati drugo vozilo i njime nastaviti put. Nešto posle 9 sati, nastavljamo ka Aleksandrovcu, dok se dve planinarke vraćaju u Čačak. Pošto kasnimo, domaćini su sa planinarima PD Ljukten – Trstenik krenuli ka polaznoj tački. Kiša ne prestaje da pada, znamo da nas gore čeka sneg. Drugo vozilo ne uliva poverenje da može savladati uspon i visinsku razliku od 700 metara (grad je na 370 mnv). U Aleksandrovcu nas čeka jedan od domaćina, Rašković Vladimir – Rale, i krećemo dalje. Skoro će 11 sati, i jasno nam je da se može dogoditi da akciju ne izvedemo onako kako je planirano. Ipak, ne odustajemo. Bus se muči, ali ,,kotrlja,, nekako. Oko 5 km. pred ciljem, na jednom velikom usponu, gust dim iz motora nam govori da opet imamo problem. Kiša i dalje pada, konsultujemo se šta dalje. Vozač nas obaveštava da mora sačekati ekipu iz G. Milanovca, koja će pokušati da otkloni kvar. U pomoć priskaču Trsteničani, koji šalju svoje vozilo da nas preveze tih 5 km. Konačno stižemo na polaznu tačku, ispred crkve Sv. Petra i Pavla u selu Ploča. Već je podne, ali  pada odluka da ipak iskoristimo nešto od današnjeg dana, tako što ćemo izaći do, većini poznate, šumske kuće na Smrečju (oko 1330m), pa ćemo tamo videti šta i kako dalje.

Seoskim putem, po kiši koja polako prelazi u susnežicu, krećemo i prva grupa do šumske kuće stiže u 13:10. Ubrzo pristižu i ostali. Brzo se dogovaramo da, ko želi i može, nastavi dalje, a ostali da se malo ogreju i lagano vrate u selo. Malo nas čudi što iz grupe, koja je jutros krenula, još nema nikoga da je sišao. Ipak, nešto više od polovine naše grupe nastavlja dalje. Već je pola dva, znamo da nema vremena (deonica od kuće do vrha se obično, po lepom vremenu, prelazi za sat i po), moglo bi da se dogodi da nas uhvati noć, ali hoćemo da pokušamo. Gotovo trčimo uzbrdo, poznatom stazom kroz šumu. To nam je dosta olakšano, s obzirom da je prethodna grupa utabala stazu u snegu. Posle pola sata susrećemo prvu grupu koja silazi, zatim u kraćim intervalima i ostale. Svi nam, bez izuzetka, savetuju da izađemo do ivice šume i da ne pokušavamo da dođemo do vrha. Po njihovim rečima na brisanom prostoru udari vetra dostižu brzinu između 50 i 60 km/h, što stvara osećaj velike hladnoće, a vidljivost je gotovo nikakva. Staza se ne nazire, jer vetar tragove trenutno zatrpava novim snegom. U sve to smo se i sami uverili čim smo iz šume zakoračili na čistinu. Vrha nigde, ni traga od utabane staze, samo naslućujemo pravac kojim bi trebalo ići. Na obrazima poznat osećaj, koji najviše podseća na ubode sitnih iglica. Nije nam dugo trebalo da se dogovorimo šta dalje. Donosimo jedinu razumnu odluku i posle fotografisanja krećemo nazad. GPS uređaj registruje da smo uspeli da stignemo do 1688m. Znači nedostajalo nam je manje od sto metara da stignemo do vrha (1785 m), ili oko 700m pešačenja. Domaćini, koje smo sustigli, pozdravljaju naš postupak. Kratak odmor u šumskoj kući i krećemo ka selu.

Na terasi crkvenog doma miriše pasulj, malo dalje domaćini greju rakiju. Dobijamo informaciju da je sa busom sve u redu, što dodatno popravlja raspoloženje. Ručasmo (pojedinci i više puta), i pozdravismo se sa domaćinima, čija ljubaznost ni ovoga puta nije izostala. Napolju prava mećava, svako za sebe razmišlja kako ćemo putovati. Dilema je odmah razrešena, čim smo stigli do busa. Kvar se još uvek otklanja, do daljneg ostajemo tu gde smo.

Svi nagrnusmo u obližnju kafanu. Jedni odmah okupiraše bubnjaru, kako bi se osušili. Drugi začuđenoj konobarici dadoše na znanje da će zalihe pojedinih artikala biti nedovoljne. Upozorenje je ozbiljno shvaćeno, i ona se brže, bolje uputi u prodavnicu preko puta da ih dopuni. I tako nekoliko puta. Zapravo sve dok je prodavnica bila otvorena. U međuvremenu od vođe puta dobijamo informaciju da servisna ekipa ne može da otkloni kvar, da su se spakovali i otišli nazad, a da po nas, oko 17:30 iz G. Milanovca, kreće TREĆE vozilo, sa 20 sedišta. U međuvremenu Fića nam predlaže da oni povezu četvoro do Trstenika, kako bi se preostali lakše smestili u kombi. Hvala im zbog toga, jer se pokazalo da bi bilo gotovo nemoguće da se svi spakujemo. Vreme do dolaska kombija proteklo je u prilično veseloj atmosferi, mada je bilo i zabrinutih, što zbog snega, koji ne prestaje da pada, što zbog čitave situacije. Ipak, oko 20 časova stiže toliko očekivani prevoz i mi polako napuštamo objekat, uz dogovor sa vlasnicom da ona ipak malo sačeka i ne zatvara odmah. Ko zna, s obzirom kako je bilo čitavog dana, šta sve još može da nam se dogodi. Ona nam reče da odavno nije imala tako raspoloženo i veselo društvo u kafani. Nema razloga da joj ne verujemo.

I tako, posle celodnevnih peripetija, uz opreznu vožnju usled zahtevnog puta i napadalog snega, u Čačak stigosmo malo ispred ponoći.

12. januar:

Za tradicionalni 29. Zimski uspon na Rtanj prijavilo se, i krenulo, 23 člana našeg društva. Pomalo neočekivano, s’ obzirom na ,,uspomene,, od prošle godine.

U Kraljevu nam se pridružuje Rada, i na zborno mesto, restoran ,,Balašević’’, stižemo posle tri sata vožnje (nikada brže). Sa severne strane pokušavamo da kroz maglu i oblake ugledamo poznatu kupu. Kratko se zadržavamo i nastavljamo vožnju do sela Rtanj, jer smo dogovorili da ove godine uspon izvedemo sa južne strane. Sa ove strene druga slika - vrh je pod snegom, obasjan suncem, što smo i priželjkivali.

Posle neophodnih formalnosti sa domaćinima, u 8:50 krećemo. Brzo grabimo kroz šumu, uprkos mestimično zaleđenoj stazi, dok snega ima samo u tragovima. Na izlasku iz šume prva zajednička fotografija, sa vrhom u pozadini. Vetar je umeren, tako da ostajemo pri već ranije dogovorenom planu i ka vrhu krećemo grebenom. Znamo da je teže nego standardnom stazom, ali je neuporedivo lepše. Prilično ujednačena grupa bez problema ide ka vrhu. Zastanemo tek na kratko da pristignu ,,fotografi’’. A za njih nikada više posla. Pogled puca na sve strane. Desno, u dolini, Boljevac, iznad zasek Tupižnice, na severu Malinik, nešto dalje Beljanica. Kada se osvrnemo tu, pred nama, su Devica i Ozren, iza njih Svrljiške planine,  a u daljini masiv Suve planine i naravno, iznad oblaka, Trem. Na zapadu posebna priča. Sunce blista, belina snega zaslepljuje, oblaci ispod nas kovitlaju, stvarajući uzbudljiv prizor. Navikli smo da ovako nešto gledamo samo na fotografijama i reportažama sa mnogo većih visina.

Na vrh Šiljak (1565m) svi izlazimo gotovo istovremeno - u 11:30. Vetar je mnogo jači nego pri usponu, kamena kapelica okovana je ledom. Odmaramo u zavetrini, fotografišemo se, nazdravljamo i posle otprilike pola sata krećemo nazad. Grebenom, sa severne strane, pristižu prve grupe planinara. Žale se na zaleđenu stazu.

Silazak je takođe praznik za oči, smenjuju se neverovatni prizori igre oblaka iznad kotline, koju samo možemo da zamislimo negde ispod nas.  Krećemo se mnogo brže, neki su u selu već oko 13 sati. Ukupno smo prešli 12km, uz visinsku razliku od 1000 metara. Odmaramo i ručamo u restoranu, i u 15:30 krećemo za Čačak. Stižemo malo pre 19 časova, što ne pamte ni učesnici sa najvećim brojem uspona na Rtanj.

Istog  dana sedmoro naših članova pridružilo se planinarima PD ,,Rujno’’ iz Užica i učestvovalo na akciji Zlatibor – Mušvete – Mačkat, posetivši čuvenu Pršutijadu.

18. januar:

U srednjem holu Doma kulture otvorena je izložba fotografija članova našeg društva, sa akcija u 2012. godini. Primećeno je da panoi u centru grada, na kojima se jednom mesečno smenjuju  naše fotografije, izazivaju pažnju i pozitivne komentare. Otuda se rodila ideja da se organizuje izložba, kako bi se i ovim putem popularizovali planinarenje i zdrav način života. Nekoliko naših članova prihvatilo se obimnog posla. Pregledano je preko 15.000 fotografija, a zatim odabrano, pripremljeno i postavljeno 122.

Otvaranje je bilo veoma posećeno - po slobodnoj proceni prisustvovalo je blizu sto posetilaca. Izložbu je otvorio predsednik društva, koji je pozdravio prisutne, rekao par reči o aktivnostima naših članova u protekloj godini i zahvalio se organizatorima. Potom su prisutni saslušali esej  Priručnik za planinarenje Paula Koelja, i na kraju je usledilo razgledanje izloženih fotografija.

Po opštoj oceni izložba je uspela, što navodi na ideju da se ponovo organizuje i naredne godine. Naročito su prijale pohvale nekoliko naših sugrađana, majstora fotografije. Izložbu su propratila i četiri lokalna medija.

20. januar:

Jutarnja kiša pokolebala je mnoge i učinila da se, u dogovoreno vreme, ne pojave na stanici. Dvanaestoro planinara se ipak nadalo (najavljenom) lepom vremenu i krenulo. Do polazne tačke – Pejičine krivine, stižemo sopstvenim prevozom. Vrhovi Ovčara i Kablara naziru se kroz maglu, ali jasno je da je sa kišom za danas gotovo.

Obeleženom stazom napredujemo uz padine Ovčara. Kada smo još malo odmakli, pomoliše se prvi zraci sunca. Laganim tempom prolazimo iznad manastira Vaznesenje, a ubrzo potom stižemo do donje česme u Dučalovićima. Časovnik pokazuje da idemo nešto manje od sat i po. Neobično nam je što u ovo doba godine snega gotovo da nema. Do skretanja za Sretenje par puta zastajemo da pogledamo na Jelicu i Dragačevo u magli. Zaista lep prizor. Tu se grupa deli, četvoro planinara odlazi ka vrhu, dok ostali kreću direktno ka Ovčar banji, poznatom stazom pored manastira Sv. Trojice. Manja grupa stiže na vrh oko 10:30. Posle par fotografija, kraćeg odmora i doručka kreće nizbrdo. Prvo do Koronje, pa kroz šumicu ka Sretenju, zatim levo do krivine i, istom stazom kao prethodna grupa, oko 12:30 stižu na cilj.

Tu smo se svi okupili, popili turu, dve, neko i tri, i krenuli za Čačak. Vrhovi su se sada jasno videli, obasjani suncem. U Čačku smo oko 13:30. Danas smo prešli 13 km, uz visinsku razliku pri usponu od oko 700 metara.

26. januar:

Januar, po planu, završavamo akcijom na Jelici. Tačnije, ka prvim jeličkim visovima polazimo iz Kaone. Krenulo je nas 17, nadajući se da će, uprkos snegu koji je padao, vozilo moći da stigne do polazne tačke. U protivnom imaćemo ,,nagradnu“, dodatnu, kilometražu. Sve je bilo u redu i u 8:30 startujemo, praćeni sitnim snegom. Nema vetra i nije hladno, tek koji stepen ispod nule, što doprinosi dobrom raspoloženju  svih učesnika. Jasno je da nema ništa od onog vidika od pre mesec dana, kada smo takođe imali akciju u ovom kraju. Samo to je nedostajalo, pa da sve bude savršeno.

Prolazimo kroz šumu, i izlazimo na vis Kamenje (832m). Nastavljamo grebenom i ubrzo dolazimo na Mrku stenu (823m), gde se nalazi planinska kuća, prilično propala i zapuštena. Posle doručka vodič pravi kraću „pokaznu kružnu turu“, pa nastavljamo dalje preko Debelog brda. Tabla sa rečima dobrodošlice govori nam da smo stigli do sela Brezovice. Kod seoske škole i prodavnice nigde žive duše. Malo niže, u domaćinstvu familije Bojović sačekalo nas je iznenađenje. Kafa, čaj i kuvana rakija stigli su za tren oka. Poziv ovih srdačnih ljudi, da uđemo i poslužimo se u kući, jedva smo uspeli da odbijemo. Ostali smo pod nadstrešnicom i razgledali njihovu hladnjaču, u kojoj se radi punom parom. Zahvaljujući takvoj ljubaznosti zadržali smo se nešto duže, nego što smo planirali.

Nastavljamo putem, sa naše zapadne strane ostaje Sarica (856m), i stižemo na Glogovački vis (811m), gde smo se pre mesec dana, samo iz suprotnog smera, uključili na isti put. Prilazimo Rajačkom visu (819m) sa južne  strane, i nešto kasnije izlazimo na sam vrh. Odatle markiranom stazom u 14:00 stižemo u selo Rajac, gde je predviđeno da se akcija završi. U seoskoj prodavnici dočekao nas je poznati ambijent i sadržaj. Topla peć, stolovi, klupe, ljubazna prodavačica, TV, Bg, Lav.... Dobro raspoloženje nas ne napušta i kada smo saznali da vozilo ne može da savlada jedan uspon, i da moramo nizbrdo pešice još oko 2 km.

Sve je na kraju bilo onako kako treba, i u Čačak stižemo oko 15:30. Danas smo prepešačili 18 km , uz visinsku razliku od oko 650 m.

 

M. Bogdanović

  • 01-logoca
  • 02-TALIJA
  • 03-Tetragon
  • 04-BExport
  • 05-ZENES
  • 06-cacanska-banka-v
  • 07-alti
  • 08-logodom
  • 09-LOGOINTERSP
  • 10_talia_photo