Izveštaj sa akcije MAGLEŠ –VRH PALI 19. 11. 2017.

Bilo nas je 27, pala knjiga na 23. Ali nema više brojčane brige, ostala je samo ona vremenska. Krećemo u predviđeno vreme, svi stigli, čak i onaj stari crveni srednji bus iz Arilja. Nadam se da neće spasti točak, ili otkazati kočnice kao na onim kragujevačkim. Vreme je vlažno, malo maglovito, ali dok je sunca u nama, neće nam to smetati. Deda i unuk su i danas sa nama, da nam pokažu da tri generacije mogu savladati današnje prepreke.

Prvo stajalište nam je u Požezi, gde nam se priključuju Užičani, njih petoro koje ni loše međugradske veze, nisu sprečile da stignu na dogovoreno mesto. Uz Skrapež se vozimo do Kosjerića i dalje preko Ražane, prolazeći Mišiće i Bačevce stižemo do železničke stanice Lastra. A ona kao i mnoge druge u Srbiji, prazna, čeka bolja vremena, možda će ih i dočekati. Preobuvanje, presvlačenje, podešavanje sprava, u dobroj obući sa   Ivom Obućinom, krećemo tamo preko pruga. Tišinu u ovoj dolini, posle tunela Zavojnica, remeti samo naša graja. Suvaja je možda letos bila suva, a sada je dobra za kajakaše, ali one hrabre, kojima ne smeta ni ledena voda. Mi se od nje udaljavamo penjući se gore ka Gornjim Leskovcima, prolazeći pored markiranih stada ovaca. Čude nam se kao i poneki meštanin, šta tražimo u ovo vreme i na ovom mestu. Na sreću ovde ipak, pored onih vikend, ima i kuća gde se suši pršuta, a pored dimnjaka puši i đubre. Ova mesta su blizu pruge, tako se jedan vagon popeo i postao staja za ovce, a možda i malo krupniju stoku. Tu preko puta, ostaci srndaća pokazuju da se ovde i nešto divlje još uvek može pojesti. Kratka pauza pred školom u Gornjim Leskovcima vraća nam potrebnu snagu za dalje kretanje. Priliku da hrana prazni rančeve nećemo propustiti.

Krećemo se dalje, ka novoj crkvi, priliku da prazne školu, a grade crkvu nisu propustili ni ovi ovde meštani. Slikamo se pred novom crkvom, pred kojom još nije ni trava nikla, ali je unutra toplo, građena je od dobrog prirodnog izolacionog materijala kojim ne oskudeva ovaj kraj. Sa one početne nadmorske visine od 400 m, mi smo se već popeli do ovih brdskih prostora, sa kojih posmatramo šumsko šarenilo i onaj prostor koji smo odozdo prošli. Tamo je Makovište, a na drugoj strani se beli naš Magleš, ali nije to od snega, sneg je tamo na Povlenu koji je prekoračio 1300m. Ostadoše tako iza nas Kraljev vrh i narodna crkva. Užice je privremeno bilo Titovo, a Kraljev vrh bio i ostao njegov. Nismo imali vremena da se i na njega popenjemo iako smo se o njega očešali. Napustili smo one stare šljivike, koji se ne beru, moglo bi se reći i ne jedu, samo popiju. Ostale su dole i krečnjačke vrtače, a mi se u završnom usponu provlačimo kroz drveće i preskačemo krečnjačko stenje i kamenje. Eto nas na vrhu u 11.05 na 1036m nadmorske visine pored šumarske kućice, koja je iz nekog razloga baš ovde podignuta, i baš na njoj napisana visina do koje smo ovde mogli stići. Slikamo se, malo je ovde prostora za zadržavanje, a ništa se odavde ne vidi osim livade ispod ovog prostora, preko koje se spuštamo da sa nje pogledamo gde se to nalazimo. Dole u zavetrini ručamo, ako se planinarski obrok može nazvati ručkom. Tako na suprotnu stranu silazimo, sve putem, uglavnom pokrivenim lišćem. A putevi su ovde kameniti, kakav teren, takvi i putevi. Poneka kuća i dalje pokrivena biber crepom. U ovom kraju su i grobovi blizu kuće, neki pokojnici nisu želeli ni na kraju, da se mnogo udalje od kuće. A „kamena knjiga predaka“ nam kao i svuda pokazuje ko je sve živeo na ovim prostorima. Spuštamo se dole ka rečicama Zabava i Zabavica. Ne znamo kako su ove rečice zabavljale meštane, ali znamo da su im dali simpatična imena. Hvala kume!.

Popenji se pa siđi, je često u planinarenju, tako je bilo i ovoga puta. Penjemo se od železničkog stajališta Drenovački Kik i obilazimo dugački tunel. Spustićemo se dole do prodavnice br. 2 u mestu Drenovci. Stižemo u 15 h, posle 19 km, 1072m uspona i 917m silaska, a naš crvenko nam stiže za par minuta. Vozimo se pored stajališta i železničke stanice Ražana, da bi smo izašli na onaj glavni put, Valjevo – Kosjerić, i dalje stigli do Požege i nešto kasnije do restorana Merak, gde smo sa merakom popili nešto po želji. Po suvom putu, bez mnogo saobraćaja nas Branko doveze do Čačka, a on se vraća njegovom Arilju.

Bato Radovanovic

  • 01-logoca
  • 02-TALIJA
  • 03-Tetragon
  • 04-BExport
  • 05-ZENES
  • 06-cacanska-banka-v
  • 07-alti
  • 08-logodom
  • 09-LOGOINTERSP
  • 10_talia_photo