Prokletije: Hridski krš (2358m), Đeravica (2656m) 14.-17.07.2011.god.

• | Štampa |

Detalji

Kategorija: IZVEŠTAJI

Datum kreiranja petak, 22 jul 2011 09:37

Pogodaka: 6497

Petak, 15. jul

Posle noćnog putovanja stižemo u Plav oko 7 ujutru, odakle, nakon kraće pauze za doručak, nastavljamo do 12 km. udaljenog Babinog Polja (1480 m.). Smeštamo se u planinarskom naselju ispod vrha Starac (2426 m.) u drvene montažne kuće. Kraći odmor i zatim okupljanje za prvi uspon, izlazak na Bogićevica krš (2374 m.). Od Bajrovića katuna (1687 m.) četrdeset pet planinara šumskom stazom stiže do Hridskog jezera (1970 m.), gde pravimo dužu pauzu. Dok gledamo u kristalno čistu plavu vodu, razmišljamo kako da u povratku ,,ukrademo,, malo vremena i okupamo se. Na njegovoj površini odslikava se sva okolna lepota - planinski vrhovi, četinarska šuma, plavo nebo… Strmom stazom, obraslom borovnicama ( na našu žalost stižu tek u septembru), izlazimo na greben i zastajemo pred neverovatnim prizorom – svuda oko nas Prokletije. Nije ni čudo, ipak se radi o planinskom masivu dugom blizu 250 km. Ispod nas je stara napuštena karaula, nešto dalje tromeđa, a u daljini, jedni iza drugih nizovi poznatih i nepoznatih vrhova, oni najviši još pod snegom. Završni uspon i stižemo na Hridski krš (2358 m.) gde odmaramo i pravimo prvo zajedničku, a zatim još mnogo fotografija. Odavde je pogled još lepši jer se, osim albanskih i crnogorskih vrhova, koje smo videli još sa grebena, vidi i kompletan kosovsko – metohijski masiv Prokletija – Bogićevica krš, Bogdaš (2533 m.), Maja Rops (2501 m.), Žuti kamen (2522 m.), Pasji vrh (2405 m.), Starac, i naravno naš sutrašnji cilj Đeravica (2656 m.). Iznenađeni smo koliko je udaljena, i to je bio jedan od razloga što je nešto više od polovine grupe rešilo da ostane na Hridskom kršu i sačuva snagu za sutrašnji uspon. Sačekali smo oko 40 minuta da se najuporniji domognu Bogićevica krša, glasno ih pozdravili, a onda brzo natrag na jezero. Tu ćemo se kupati i sačekati da se druga grupa vrati. Njihov povratak neočekivano se odužio, tako da se naš odmor na jezeru protegao na skoro dva sata. To je bilo ono što nam je posle cele noći u autobusu i današnjeg uspona trebalo, i uživali smo u svakom trenutku. Konačno se svi okupljamo oko jezera i silazimo u naselje, gde nas čeka večera, pivo i žurimo na spavanje, jer ujutru ustajemo u 3 sata. Uz uobičajeno odlično raspoloženje u našoj maloj grupi, danas smo prešli 12 km. uz visinsku razliku na usponu od 803 m.

Subota 16. jul

Zbog najavljene vrućine i dužine staze, već u 4 ujutru smo u autobusima koji nas lošim, makadamskim, putem (čini se nikad stići) voze do polazne tačke – katuna Bogićevica (1656 m.). Priključuju nam se Lenka, Dajana i Miki, koji su putovali celu noć. U svitanje krećemo uspon, cilj je Đeravica, po visini drugi vrh Prokletija. Ova akcija zamišljena je kao deo budućeg tradicionalnog projekta - ,,Prokletije bez granica,, gde bi se tri puta godišnje planinari okupili i popeli najviše vrhove Prokletija - u martu Maja Jezerca (Albanija), u julu Đeravica (Kosovo i Metohija) i u septembru Zla Kolata (Crna Gora). Inicijatori ove ideje su naši današnji domaćini PSD ,,Hrid,, iz Plava, i njena realizacija je već počela usponom na Maja Jezerca u martu ove godine, opet u saradnji sa PD ,,Pobeda,,. To je razlog što se danas ovde okupilo 85 planinara sa prostora bivše Jugoslavije (osim iz Makedonije), od kojih je 54 iz Srbije. Pešačimo oko pola sata i stižemo na zaravan gde nas čekaju domaćini koji su se dovezli dalje od nas svojim terenskim vozilima. Kratka pozdravna reč, par preporuka o kretanju i ponašanju i krenuli smo. Iza nas ostaje Bogićevica krš, ovog puta posmatran sa suprotne strane od one juče. Izlazimo na prevoj Bogićevica, koji je na samoj granici, gde nas sačekuju i pozdravljaju crnogorsko policajci. Pojavljuju se i ljudi u nekim drugim uniformama i ubrzo, prvi put od 1998. godine, jedna ovakva grupa organizovano ulazi na teritoriju, koju dva naroda smatraju svojom. Maja Rops je još uvek u senci, dok se u daljini vidi Đeravica okupana suncem. Šume uopšte nema, krećemo se livadama potpuno obraslim borovnicom, tek poneka stenovita staza. Tako prođosmo pokraj dva prelepa jezera. Usput, na par prevoja, nezaboravan pogled na albanske i crnogorske Prokletije, čitave nizove planina i vrhova, jedne iza drugih, za čije nazive više niko i ne pita. To jednostavno više nije važno. Zbog sve veće vrućine i veličine grupe pravimo češće, ali vrlo kratke pauze. Teren postaje stenovit i njime stižemo do trećeg, najlepšeg jezera. Ne možemo da odvojimo pogled od njegove plavo zelene boje. Tu počinje pravi uspon, staza je strmija, naša pažnja se povećava. Prelazimo prevoj koji nam je zaklanjao pogled na Đeravicu i evo je opet. Očekuje nas, još više osunčana, sa nekoliko ledničkih jezera u podnožju. Duži odmor pred završni uspon i posle skoro 7 sati tu smo, na vrhu. Od najavljenog dolaska planinara iz Peći nema ništa. Pokušavamo da pogledom obuhvatimo sve i zauvek upamtimo tu lepotu. Znamo da to nije moguće, ali vredelo bi, verujte. Vredelo je svakog pređenog metra i svake kapi znoja. Ako ni zbog čega drugog, ono samo zbog tog pogleda. Zbog čega je još vredelo jedni drugima nismo kazali, ali će svako za sebe znati. I svako, ko je pri povratku poneo u rancu bar jedan kamenčić znaće. Nagrađeni smo širokim vidikom i neponovljivim osećajem slobode. Zatim fotografisanje. Ne pamti se toliko uzbuđenje, kao da se plašimo da svi nećemo stići. A moramo. Četrdeset minuta je brzo prošlo, i krećemo nazad. Usled velike vrućine i umora povratak traje tek nešto kraće od uspona. Ukupno smo, za skoro 14 sati, prepešačili 28 km. uz ukupan uspon u oba smera od 1606 m. Iako je sutra izletnički dan, preumorni, ležemo odmah posle večere.

Nedelja 17. jul

Naspavali smo se, doručkovali i bez žurbe bacamo poslednji pogled na naselje, reku i planinu iznad nas. Stižemo u Plav taman na jutarnju kafu. Zatim se spuštamo do jezera (907 m.) u kome se ogleda i iznad koga se ponosno uzdiže Visitor (2211 m.), jedan od naših narednih ciljeva. Iz jezera izvire Lim, čijom dolinom, prolazeći kroz Andrijevicu i Berane krećemo kućama. Usput obilazimo Sopoćane, zatim neizbežni ćevapi u Novom Pazaru i predveče stižemo u Preljinu, gde se opraštamo od ostatka grupe. Akciju je vodio Milan Lončar iz PD ,,Pobeda,,. Znamo se odranije, tako da nam je poznat način na koji vodi uspon. Iskusno, lagano, sa pažljivo odmerenim pauzama, i ovoga puta učinio je sve da svi koji su krenuli izađu na vrh, u čemu je i uspeo. I ovim putem mu se zahvaljujemo, kao i našim domaćinima iz Plava Enku i Zukiju na gostoprimstvu i velikom trudu da se što prijatnije osećamo. Sa svojim sugrađanima potrudili su se da prilikom uspona unesu dodatno dobro raspoloženje među učesnike i pruže sve tražene informacije o predelima kroz koje prolazimo, ili ih samo vidimo u daljini. Rastajemo se uz dogovor da krajem avgusta budu naši vodiči prilikom uspona na Visitor.

Miroslav Bogdanović