Prokletije: Talijanka (2057m), Popadija (2056m), Severni vrh (2460m) 22.-24.07.2011.god.

• | Štampa |

Detalji

Kategorija: IZVEŠTAJI

Datum kreiranja utorak, 09 avgust 2011 08:18

Pogodaka: 4984

Vrhovi: Talijanka (2057m.n.v.), Popadija (2056m.n.v) i Severni vrh (2460 m.n.v)

22.-24. 07. 2011.

22. 07. 2011.

Ni ružnijeg imena ni lepšeg kraja. Ime su dali oni koji su cele godine tamo a lepota je za one koji povremeno dolaze. A nas osmoro je imalo tu sreću ove godine. Prvi put malim kombijem krećemo na jug. Kombi iz Aranđelovca sa vozačem Zoranom ispunio je sve naše želje. A krenuli smo u petak u 3 20, nas sedam iz PD Kablar i jedan planinar iz PD Rudnik, G. Milanovac. Vodič Boban Milovanović. Mercedesov kombi je udoban pa gotovo praznim starim putem plovimo ka Kraljevu. Prva pauza nam je u Novom Pazaru, za mantije, kafu, pivo....Lepo jutro pa posle dvadesetak minuta u 5 40 idemo dalje lako prolazeći granicu. Opet Ibar sa klisurom, tunelima, krivinama. I tako preko Berana, Andrijevice, Murina stižemo do Plava i Plavskog jezera sa okolnim močvarama, lokvanjima i kamenim kućama. Lepota nas tera na pauzu pa sa terase pustog restorana posmatramo to plavetnilo po kome patke i druge vodene ptice traže doručak. A onda Gusinje, prelazak preko reke Grnčar i opet pauza za poslednju kupovinu hrane i piva. Za svaki slučaj u policijskoj stanici ostavljamo spisak planinara da nam neko na sledećoj granici nebi pravio probleme. Tu u Gusinju su đamije, pravoslavna i katolička crkva ali i američke, danske, holandske i mnoge druge registracije. Došli gastarbajteri da počnu, ili dovrše dvospratnicu sa visokim kamenim zidom većim od komšijskog. Ovde će ih negde zatrpati u ovom kamenu a dece će ako budu imali kome to prodati pričajući njihovoj deci na danskom, engleskom i španskom o poreklu njihovih dedova. Daljinata pusta da ostane.....A negde usput su nam lisice prelazile put.

I tako dalje nastavljamo do doline Grbaje i planinarskog doma (P.D. Radnički iz Beograda) podignutog davne 1961.godine. Dočekao nas je domar Đoko koji je ovde stigao iz Beograda da odradi njegovu smenu. Dom je od kamena bez tekuće vode i struje. Voda je gore iznad doma u livadi a struja će doći jednoga dana ako se tako dogovore. Rekoše nam da u društvu postoje dve struje: prva je za stuju a druga protiv struje. Za sada se ova druga bolje drži. Pošto smo jednog pijanog člana nekako odvukli u dom u 11 05 krećemo ka prvim vrhovima. Prvo preko livada pa kroz bukovu šumu markiranom stazom sa ove nadmorske visine od 1160m. Iznad bukove šume opet livada ali ona bolja sa kamenjem i jagodama. To nas usporava ali se niko ne buni. Tek kada smo stigli do borovnica bilo nam je žao što nismo više mesta ostavili za njih. A sunce sija obasjavajući nas, potok sa vodopadima i one gore veličanstvene stene raznih oblika i veličina. Bobi nam pokazuje vrhove i objašnjava kako se do koga stiže. Ni on sam ne zna koliko je puta ovde bio držeći alpinističke kurseve na stenama, ledu, užadima.

Sa nekih prostora posmatramo vrhove ka kojima smo krenuli i venac koji ih spaja. Na tim stranama su stada ovaca i koza. Uskoro počinjemo onaj završni uspon na prvi vrh. Počinje pomalo kiša a vetar nas tera da navučemo kabanice. Ima i predloga da se odustane ali Bobi dodaje “To ti je kao da dođeš do pola reke” i nastavlja dalje. Ja sam odmah iza njega da ne bih popustio. I tako uz vetar stižemo do vrha Talijanka, visokog 2057m. A na vrhu granični kamen sa urezanim i okrečenim СФРЈ sa jedne i ALB sa druge strane. Ф i J su doduše bez kreča, nestala zemlja pa nestalo i kreča. Tamo dole na desnu stranu vide se ostaci nekadašnjih karaula u betonu i gvožđu. Sledi blago spuštanje vencem ka sledećem vrhu. Levo je C. Gora sa njemim stadima ovaca i koza a desno Albanija. Opet nailazimo na granični kamen, isti kao i prethodni. Malo spuštanja, malo penjanja pa tako stižemo do sledećeg vrha (Popadija, 2056 m.n.v.) u 14h. Na vrhu nas dočekaše Albanac i Albanka ali ustadoše u znak pozdrava. Sa njima preko Žarka uspostavismo vezu, slikasmo se pa nastavljamo dalje, opet grebenom spuštajući se uz potrebnu opreznost. Za razgledanje tih livadskih, kamenitih, stenovitih prostora i poznatih vrhova mora se stati. Zbog uske staze i strmina na obe strane, rizik je razgledanje u toku hoda. Kasnije napuštanjem ovoga venca oslobađamo se ovoga rizika i smelije hodamo berući poneku borovnicu i jagodu. Tako stižemo do doma u 16h noseći poneku granu iz šume za logorsku vatru. A većina uveče kombijem odlazi na „Dane borovnice“ u Plav da dočekaju Severinu i osete noćni život ove male varoši smeštene tu na jezeru okruženom planinama iz koga ističe Lim.

23. 07. 2011.

Okupili smo se u 8 h po sunčanom vremenu. Neko iz šatora, neko iz vikendice, neko iz doma, nas 7 krećemo ka današnjem cilju prema planu (Severni vrh Karanfila, Maja Bals, 2460m.n.v.). Prvo pored vikendica pa pored stada goveda gde mala Elma muze kravu. Osam joj je godina ali je tu veštinu već savladala. Slikam je i uzimam adresu da je obradujem. Stado je veliko ali nije njihovo. Oni su samo pastiri sa sedmoro dece a gazda tamo negde u Nemačku izvozi govedinu.

Tu u dolini Grbaje je suvi potok sa onim belim šljunkom koga je valjanje vode i leda stvorilo na kratkom rastojanju. Ovde je i u proleće zanimljivo zbog snažnih snežnih bujica koje nose i valjaju sve pred sobom rušeći deo puta ali i stvarajući materijal za njegovo obnavljanje. Posle stada prolazimo pored Suljine česme sa kadama za pojenje stoke a onda uzbrdo kroz šumu sa kržljavim rastinjem. Susret sa jutarnjim cvećem ali sve više i sa siparom koji nas ne raduje. Nastavljamo uzbrdo ali je sve teže po siparu i kasnije po kamenju. Tako izlazimo do „vrata u steni“ (Krošnjih prolaz, 2163 m.n.v.). Napor i strmina sa druge strane su učinili da se grupa deli na one koji nastvljaju i one koji se vraćaju u koje i sam spadam. Nas trojica se vraćamo posle 3,5 časa penjanja. Ni silazak nije lak ali znam da ne moram da žurim pa sam veoma spor. Ispred nas tamo daleko vide se Talijanka i Popadija a dole Grbaja. Lepo zadovoljstvo što smo juče bili tamo. U uvalama kamenitih vrhova snežnici, čekaju da ih nekako otopi sunce ili zatrpa novi sneg. Tako se lagano spuštamo između Gvozdenog vrha i Očnjaka. Na onom Gvozdenom vrhu paralelni vertikalni kanali kao da ih je neko lenjirom obeležavao a dletom kopao. Posle pauza, slikanja cveća i obroka stižemo do doma u 15 30. Ostali, oni alpinistički borci stigoše u 17 h a zaslužili su da ih pomenemo Boban, Milun, Zoran Matijević i Lidija. Čestitamo im povratak pa se druženje nešto kasnije nastavlja uz logorsku vatru, pesmu i vino. Pridružili su nam se i neki pridošli članovi PD Borkovac iz Rume. Noćas nam neće smetati ni hrkanje, ni škripanje vojničkih kreveta, ni voćni puhovi od kojih krijemo hranu u metalni orman. Pesmom smo obišli nekadašnju Jugu pa odosmo na spavanje oko 10 30. Rumljani su se smestili tu pod šatore ispred doma.

24. 07. 2011.

Zbog umora od jučerašnjeg dana, odustalo se od današnjeg odlaska na Trojan. Zato smo ustali kasnije pa posle doručka, plaćanja prenoćišta i pakovanja krećemo pešice u lagani obilazak doline Grbaje tamo iza vikendica, Suljine česme do tzv Treće livade koja je i poslednja, iza koje počinju da se uzdižu prokletijske planine. Sa njih se odozgo obrušilo više stena koje ko zna koliko dugo leže dole po livadama tako da im Crnogorci zavide. Ovde je lepo videti i nove table koje pokazuju okolne vrhove sa udaljenošću i potrebnim vremenom za stizanje. Boban nam usput pokazuje alpinističke smerove kojima se peo. Jedan od tih smerova je Sibecov (planinar PD Kablar) a drugi Crnogorski. U odlasku posmatramo stazu kojom smo juče hodali i oblake koji gore visoko šaraju plavo nebo i stalno negde idu kao da im se žuri. Samo oni i mi ne mirujemo. Povremeno nas blagi vetar osvežava. Boban nam pokazuje i dve nekadašnje graničarske staze. Ona gornja je bila za albanske a ova donja za naše graničare. U povratku obilazimo stenu koja služi za alpinističku obuku. Na njoj je nekoliko smerova na kojima su postavljeni klinovi za užad. Pored jutrošnjeg stada goveda prolazimo u mometnu kada se teli krava pa tele kao vreća pade na zemlju. Uskoro mahanjem repa pokazuje da je pad bio uspešan. U 10h smo završili ovu laganu šetnju pa punimo kombi i putujemo niz Grbaju suvom dolinom sve do jedne česme od koje počinje neki potok a gde je potok tu su i bašte i kukuruzi. Prolazimo malo mesto Dolja pa u Gusinju idemo na ćevape ali nas nisu oduševili. Nastavljamo dalje kombijem do Alipašinih izvora, mesta do koga vredi češće dolaziti i pored toga što je u crnogorskom „ekološkom“ đubretu. Predivni, jaki, jezerski zelenoplavi kraški izvori sa mahovinom i ostalim vodenim biljem traže da se ovde ostane duže ali nema se vremena pa nastvljamo dalje kombijem do Vodopada Skakavica na reci Grlji gde voda posle pada u taj vodeni kotao na kratko ponire pa pravi kanjon dugačak oko 500m iza koga je opet vodopad a onda se tu ispod Alipašinih izvora uliva u reku Vruja. Nešto niže se reka Vruja spaja sa rekom Grnčar i tako formiraju reku Ljuča. Ova reka meandrira do Plavskog jezera kao da joj se ne ide u njega pa ga čak i obilazi da bi se na kraju spojila sa njim i tako omogućila da nastane Lim kao odtoka ovoga jezera. A tu na vodopadu je prekrasna bela vajana mermerna stena na kojoj smo se slikali posmatrajući bučni vodopad sa koga se voda stropoštava dole u kazan. Lepota! Sada smo dolinu Grbaje zamenili dolinom Ropoljana pa idemo dalje uz reku Grlju ka njenom izvoru. Sa desne strane nam je vrh Vezirova glava visok preko 1700 m pokriven travom ali od vrha se delom spušta šuma pa nije čudo što ovaj vrh ima tako simpatičan naziv. Tako Vezirova brda razdvajaju ove dve doline. A tamo na drugu stranu je moćni Visitor koga ćemo valjda jednoga dana obići da sa njega pogledamo prokletijske vrhove.

Izvor Grlje zovu Oko Skakavice ili Savino. Prolazimo pored kuće u izgradnji na čijem se krovu vije albanska zastava. Izvor Savino oko najviše bojom podseća na izvor Mlave ali je u obliku vrlo vidljivog levka iz koga izbija ova tečnost suviše hladna i za pijenje. Tu na obali se susrećem sa simpatičnim Albancem iz Prištine koji je tu došao sa suprugom i dvoje dece da obiđe roditelje. U povratku opet prolazimo pored Devojačke stene. Legenda kaže da se neka devojka sa nje bacila dole u zagrljaj Grlji. Gore u visini tih brda se vide otvori pećina. Oseća se ovde i jak miris lekovitog bilja. Jedna od tih trava je i zdravac koga ovde ima dosta. Nekako mi ovaj kraj ima nešto dalmatinsko ali sa listopadnim drvećem. Bobi nam kaže da ovaj put gore uz Grlju vodi do karaule do koje se može doći terenskim vozilom a karaula je polazna tačka za najviši vrh Crne Gore (Maja Jezerce). Odavde do karaule je dva sata pešačenja a od karaule do vrha oko 5,5 h. U 13 h krećemo za Čačak preko suve reke Dolja i Gusinja. Prelazimo reku Grnčar pa za Plav i Novi Pazar. Granica nas zadržala oko 45 minuta pa smo tek u 16 50 na ćevapima ali mnogo boljim od onih u Gusinju. Iz Novog Pazara krećemo u 17 30 pa smo u Čačku u 19 30. Jedna preporuka planinarima na osnovu iskustva od ovoga vikenda: Na planinu treba zbog bezbednosti voditi samo one koji uopšte ne piju alkohol ili one koji ga mnogo piju. Ovi drugi su bezbedniji, mogu da padnu samo sa kreveta ili eventualno sa stepenika.