- Detalji
-
Kategorija: IZVEŠTAJI
-
Datum kreiranja petak, 02 septembar 2011 06:30
-
Pogodaka: 4008
Umesto otkazane akcije u Makedoniji dogovorili smo da posle nepune dve godine ponovimo uspon na Željin (1784 mnv). Odlicili smo se za polazak iz Mitrovog Polja ( 670 mnv). Zbog manjeg kašnjenja u polasku izostaje uobičajena jutarnja kafa pre uspona, tako da nekoliko minuta posle osam sati prelazimo mostić na Rasini i eto nas na stazi. Vreme idealno , baš kako je najavljeno u prognozi. Za one koji su poslednji put ovuda prolazili pretprošle godine neprijatno iznenadjenje predstavlja prokopan šimski put gotovo celom planinom, verovatno za eksploataciju drveta, čime je zauvek narušen njen izgled.
Prva duža pauza je među stenama sa kojih se vidi srednjovekovni grad Koznik. Posle nepuna tri sata hoda stižemo do šumske kuće pokraj koje doručkujemo. Zatim još sat i po (iz nepoznatih razloga bez pauze) i stižemo na vrh. Već znamo da ćemo uživati u jednom od najlepših pogleda u Srbiji. Naime, kao retko otkuda, odavde se vidi neuobičajeno veliki broj planina i vrhova ( najbliži Goč. Jastrebac, Kopaonik, Čemerno, Radočelo, Troglav, a u daljini Trem, Rtanj, Ovčar, Jelica, Vujan....). Na vrhu ostajemo nepun sat, što koristimo za sunčanje, fotografisanje, i poneko za ručak.
U povratku umesto najavljene kružne ture opredelili smo se za istu stazu kojom smo izašli. Sve je teklo po planu, tek u jednom trenutku grupa na začelju primetila je da smo napustili markiranu stazu, i da idemo pogrešnim putem, u šta vodič na početku nije baš poverovao. Kada smo to rešili, da se ne bi smo vraćali nazad, odlučeno je da se kod meštana, (saznali smo da se nalazimo u selu Ploča), raspitamo kako najlakše stići do Mitrovog Polja. Svi su bili ljubazni i upućivali su nas samo jednim putem, prema Vranjoj steni, najuočljivijoj tački u celom predelu. Rekoše još da kad se do nje stigne, onda je sve lako. Detalji nisu toliko bitni, tek sa dva sata zakašnjenja i pređenih 6 - 7 km. više, u pola sedam stižemo na polaznu tačku. Pri tome smo nekoliko puta korigovani od (srećom prisutnih) retkih meštana, što je , kako reče Nikola, podsećalo na igru tetris. Ali, nažalost, bitno je da smo od jedne rutinske stvari, usled nepažnje i žurbe, napravili nešto što nam se već događalo. I još bitnije je to, ukoliko nešto ne promenimo i ne izvučemo pouke, da će se dogoditi opet. Razlog je i ovoga puta isti - potpuno odsustvo osećaja zajedništva i želje jednog dela grupe da se hoda laganijim tempom i bar malo prilagodi onima sa malo manje kondicije. Zaboravljaju, ili ih jednostavno ne zanima, da bez učešća ovih drugih ni oni sami uopšte ne bi krenuli, jer ne bi bilo dovoljno prijavljenih. Pritom se sve dešava u situaciji kada vremena ima na pretek. Tako se grupa ,,razvlači” i ,,razbija”, teško je kontrolisati gde se ko nalazi, već se samo pretpostavlja. O prebrojavanju da se i ne govori, nemoguće ga je obaviti ako se cela grupa ne zaustavi i ne okupi na jednom mestu. Sada svi znamo da nije moralo tako, samo je pitanje koliko će ko to pamtiti.
Na kraju, najvažnije je da se sakupismo, izbegosmo mrak, a umor i nerviranje će proći. Za utehu, upamtiće nas mnogobrojni malinjaci, dok kupanje u bazenu sa termo-mineralnom vodom ostaje za neki drugi put.
Miroslav Bogdanović
