Crna Gora: Sinjajevina (Bablji zub – Torna 2277m), Visitor (Plana 2211m) 26.-28.avgust 2011.god.

• | Štampa |

Detalji

Kategorija: IZVEŠTAJI

Datum kreiranja ponedeljak, 12 septembar 2011 11:55

Pogodaka: 5096

Prošla je godina od kako je silazeći sa vrha Torna - Babji Zub tragično nastradao naš prijatelj i vođa Dušan - Dule Krnjajić. Čovek koji je doprineo da se značajno poveća broj članova P.D. ,,Kablar,, i doneo kontinuitet - svakog vikenda nova akcija. Zahvalnost za to što zavolesmo planinarenje i izazove koje ono donosi, što obiđosmo toliko predela i videsmo neslućene lepote, mnogi od nas duguju upravo njemu. U jednoj ličnosti spojilo se nekoliko stvari koje su, na našu radost, rezultirale mnogobrojnim akcijama: voleo je to da radi, znao je to da radi i imao je dovoljno vremena. Smatralo se normalnim da je dovoljno doći na sastanak, prijaviti se za akciju, a ostalo će Dule.

Kada smo krajem prošle godine akciju povodom godišnjice njegove smrti postavili u plan za ovu godinu, niko tačno nije znao na koji način će se ona izvesti. Početna želja, da se ove godine obavezno ponovo ode, kod pojedinih svedoka prošlogodišnjeg događaja polako se gasila. Drugi opet nisu mogli da krenu iz opravdanih razloga. Bilo je i ideja da se ode sa jednim ili dva auta i tako obeleži taj dan. Ipak, naposletku je doneta odluka da se organizuje akcija, i da krenu svi koji to mogu i žele. Tako je u petak, 26. avgusta 19 planinara (od prošle godine Rada iz Kraljeva i nas petoro ,,kablaraca,,) u rano popodne krenulo put Kolašina, ka našem prvom prenoćištu. Sačekali su nas Aco Popović i Darko Medenica, dvojica od trojice pripadnika Gorske službe, koji su prošle godine, zajedno sa našim planinarima Lidijom, Zokijem i Đelkapom, ušestvovali u akciji iznošenja. Nakon kraćeg dogovora odlazimo do 16 km. udaljenog Planinarskog doma ,, Vranjak,, na Bjelasici (1765 m.). Dom je odličan, pravi planinarski, a za naše prijatne trenutke brine domar Veselin. Većina od nas je mišljenja da bi sledeće godine vredelo organizovati jednu zajedničku akciju sa našim domaćinima, gde bi smo bili njhovi gosti dve večeri, o čemu smo i sa njima nezvanično razgovarali. Znamo šta nas sutra očekuje, večeramo i ranije nego obično odlazimo na spavanje.

Subota, 27. avgust

Ustajemo u pola 5, sledi brzi doručak i pakovanje. Veselin se pobrinuo za jutarnju kafu. Nešto posle 6 sati u Kolašinu nam se priključuje Darko, koji će nas, kao odličan poznavalac staze, pratiti pri usponu i silasku. Posle pola sata stižemo na polaznu tačku, selo Gornje Lipovo (1189 m.), mesto gde smo se prošle godine nakon nesreće spustili u sumrak

Uspon počinjemo u 7 sati, prvo kroz šumu, iz koje izlazimo posle sat i po na visinu od 1600 m. Siparskom uvalom Popov Do dolazimo na prevoj (1943 m.), gde se pred nama odjednom pojavljuju Moračke planine, Maganik, Tali... Negde ispod njih, za nas odavde nevidljiva, teče Morača. Duža pauza, doručak bez uobičajenog žagora. Većina je sa svojim mislima, prikuplja snagu, jer svi znaju da ono najteže tek dolazi. Prvi izazov je stenoviti zasek kojim se spušta u sipar Đedovog Dola. Sporo, odmeravajući svaki korak, uglavnom uz pomoć ruku silazimo svi. Pojedinačno uočavaju se i prvi tragovi straha. Zatim kosom stazom dolazimo do kraja siparskog amfiteatra, odakle krećemo na završni uspon. Na njega smo upozoravali na sastancima, u međusobnim razgovorima, na našem sajtu, u najavi ove akcije.... Svi su svesni izazova i opasnosti. Veći deo grupe (uglavnom oni koji nisu bili prošle godine) kreće na vrh. Drugi ostaju da postave spomen ploču ili naprosto odustaju, svesni svojih trenutnih psihofizičkih mogućnosti. Konačno, već su učinili dovoljno samim tim što su krenuli i što su tu (to je već oko 2100 m.). Sa vrha se svi uspešno vraćaju. Postavljena je ploča, lako uočljiva svakom ko prolazi stazom, na njoj nekoliko planinskih cvetova. Palimo sveće, fotografišemo se za uspomenu i lagano napuštamo mesto gde smo, svako na svoj način, pokušavali da oživimo sećanja, savladamo emocije i zakasneli strah... Dok silazimo neprestano zastajkujemo i okrećemo se. Neki će opet doći, drugi više nikada. I ta pomisao nas dodatno ispuni tugom. Teško da će među nama ikada biti veće iskrenosti nego u tim trenucima. Pluća tesna, neki se ne postideše po koje suze. Znali smo da će biti ,,tvrdo,, ali baš ovoliko.... Vraćamo se istim putem ka polaznoj tački. Na stenovitom zaseku postavljamo uže, koje retko ko koristi. Da smo ga imali jutros pri usponu, većina bi ga rado prigrlila. Prelazimo zasek i konačno možemo da odahnemo. Zadovoljni i pribrani fotografišemo se na livadi, a iznad nas vrh, kao magnet i kao opomena istovremeno. I kada smo pomislili da je ostatak puta formalnost, dogodilo se. Opet pad koji će, onima koji su ga videli, dugo stajati pred očima. Svi smo u šoku, zanemeli, ne možemo da verujemo da se to događa najiskusnijima, da se to ponovo dešava nama. Srećom, posle nekoliko trenutaka, vidimo da je sve prošlo dobro, naizgled bez većih posledica. U Gornje Lipovo svi stižemo pod utiskom tog događaja. Tu se naša grupa smanjuje za četiri člana, koji odlaze za Čačak, dok nas petnaest nastavlja do Kolašina.

Kraći odmor, uz piće i pozdravljanje sa Darkom. Ne možemo naći dovoljno lepih reči za ovog dobrog i smirenog čoveka, koji je dao ogroman doprinos da se svako od nas oseća sigurnije, u danu koji bi većina od nas ipak što pre da zaboravi. Njegovo shvatanje ove akcije nije bilo ništa drugačije od našeg - smatrao je da toga dana treba da bude tu. Onako iz srca, planinarski. Zatim preko Mateševa i Trešnjevika krećemo za Plav, gde je naše sledeće prenoćište. Smestili smo se na obali jezera u eko-turističko naselje Akva. Ne komentarišemo previše današnji dan, svi bi samo da što pre legnu.

Nedelja, 28. avgust

Jutro koje obećava. Prizor jezera u magli sa barskim pticama i ribarskim čamcima podseća na slikarsko platno rađeno u akvarel tehnici. Sinoć pred spavanje definisali smo današnju akciju. Visitor penjemo iz sela Brezojevice (915 m.), od Botaničke bašte ,,Velemun,,. Smeštena u dvorištu našeg današnjeg vodiča Mića Praščevića, predstavlja stanište za oko 300 biljnih vrsta sa Prokletija, uglavnom lekovitih, zaštićenih ili endemičnih. Na prvi pogled vidi se da je u nju uloženo puno ljubavi, znanja i strpljenja. Ne ljuti se Mićo što nemamo vremena da je detaljnije razgledamo, samo nam kaže da moramo opet doći. I još kaže da upravo krećemo ka jednoj mnogo većoj bašti, lepšoj od ove njegove. Jedan od najvećih poznavalaca flore Prokletija, čovek ogromnog planinarskog iskustva, odrastao na ovim prostorima uvodi nas u tajne Visitora i botanike i podseća na neka druga vremena. Vremena nebrojenih stada na pašnjacima, katuna, ljudskih vrlina koje se lagano gube. Sve priče su zanimljive bilo da su o osvojenim vrhovima, pečurkama kraj kojih prolazimo, endemičnim biljkama, detinjstvu provedenom na katunima. Uz njega uspon teče neprimetno, bez napora. Začas smo na Mujovoj ornici (1255m.), gde na izvoru uzimamo svežu vodu. Opet neosetno,tempom za pamćenje, sve kroz bukovu šumu, preko Bulatovića ornice dolazimo do bivšeg katuništa Rajkova gropa (uvala) - 1610 m, ogromne livade sa svih strana okružene šumom. Nismo moglo poželeti lepše mesto za doručak ni lepšu vodu za piće. Niti je sa te strane bilo lepšeg pogleda na planinu. Zbog toga zajednička fotografija baš tu, što ne praktikujemo tako često pri usponu. Zatim opet kroz šumu (biramo težu ali, po Mićovim rečima, lepšu stazu), uz obilje šumskih jagoda i malina (neki su u trenutku zaboravili zbog čega su krenuli), izlazimo na Ravnu livadu (1920 m.), gde se ova staza spaja sa stazom koja dolazi od Visitorskog jezera. Savladali smo skoro hiljadu metara visinske razlike pod okriljem šume, minimalno izloženi suncu, i raduje nas što smo izabrali baš ovu stazu. Počinjemo nešto naporniji završni uspon prvo grebenom, a zatim eksponiranom travnatom stazom. Pratimo vodiča u stopu - zamislite može da se planinari, a da vodič bude na čelu. Posle pet sati uživanja pred nama je najviši vrh Visitora - Plana (Bandera) - 2211 m. Prvo što nam pada u oči je Plavsko jezero i zlatna traka Lima koji iz njega izvire. Gradić na obali sa ove visine podseća na neko ekskluzivno mesto, recimo u Alpima. Zatim, u nizu, biseri prokletijske ogrlice od Bogdaša i Starca sa leve strane, preko Đeravice, Kolata, Jezerca i Karanfila, sve do Popadije i Trojana desno. Najbliži su Greben (2196m.) i Zeletin (2112m.), koji skupa sa Visitorom predstavljaju dvodnevni izazov za mnoge planinare. Na samom vrhu sveska bez pečata i tabla orjentacije sa položajem svih okolnih vrhova i njihovom udaljenošću, nešto slično kao na Kablaru. Sunčali bi smo se čitav dan, ali danas putujemo kući. Opet u stopu za Mićom, bezbedno, ne propustivši nijednu markaciju na kamenju u travi, silazimo do Ravne livade i krećemo stazom ka Visitorskom jezeru. Prvo sledi katun Mramorje, i možda najlepši, sasvim drugačiji pogled na vrh. Odmah tu je Žižina koliba (1863 m.) u kojoj smeštaj i sklonište u svako doba može naći desetak planinara. Stalno je otvorena, i ovoga puta su tu nečije stvari i hrana. Niko ne pamti da je nekome nešto nestalo. Za petnaestak minuta smo na Visitorskom jezeru (1755 m.). Stičemo utisak da bi, onako okruženo munikom i molikom, uz malo truda moglo izgledati mnogo lepše. Za dalji put biramo lakšu, ali zato manje atraktivnu stazu. Nema uspona, ali se ide putem koji su mašine prosekle za eksploataciju šume. Mićo kaže da bi nam ceo uspon bio takav, da smo za polaznu tačku odabrali selo Pepiće. I to je prošlo, opet smo u šumi, i samo nam je prašnjava deonica pri samom spuštanju u Brezojevice malo pokvarila doživljaj. Pozdravljamo se sa Mićom i vraćamo se u smeštaj. Zamislite tuširanje i pakovanje za samo dvadeset minuta. Uz tačnost koja se oba dana kretala u granici do pet minuta i to dovoljno govori o ozbiljnosti i kvalitetu grupe. Na tome im se posebno zahvaljujem, jer bi nam sve drugo samo otežalo komunikaciju u povremeno složenim situacijama. U opuštenoj atmosferi, posle prelepog dana tako drugačijeg od prethodnog, provedenog na divnoj planini i odličnoj stazi, sa vodičem kakvog smo samo mogli poželeti, krećemo. Vozač Veliša ispunjava muzičke želje i žuri ka Novom Pazaru, gde ćemo napraviti pauzu i po običaju svratiti u neku ćevabdžinicu, a neki posle toga i u kafić na pivo. Kući stižemo po planu, nekoliko minuta ispred ponoći.

Miroslav Bogdanović