- Detalji
-
Kategorija: IZVEŠTAJI
-
Datum kreiranja sreda, 16 novembar 2011 09:07
-
Pogodaka: 4030
Nas 21 krećemo na jug. Stari a novi put za Kraljevo pust. Lagana muzika uspavljuje ranoranioce. Mimoilažimo se sa Ibrom sve do Raške a onda uz Rašku ka srpskom Orijentu, Novom Pazaru. Sve više je budnih u autobusu i oko njega. U Pazaru nas dočekuje nas vodič, sekretar PD Sandžak, Metko sa sinom. Posle kratke sendvič pauze nastavljamo putovanje ka jugu, ali uskoro skrećemo levo napuštajući magistralu. Zamenili smo je sa uskim asfaltnim koji je nekada bio nov. Pažljiva, lagana Zoranova vožnja ublažava truckanje i tako sve do novog dela puta.
A novi izgleda jos uži kao da je građen samo za rimske dvokolice. Nije ni čudo, pusti su ovo krajevi. Na kraju smo na početku, mesto Belanska, vreme 8.15, krećemo negde gore. Dobar kolski put, sunce obećava lep dan, ali već na početku gubimo jednog planinara. Izgubili, ali i našli posle petnaestak minuta. Poneko domaćinstvo nam pokazuje da asfaltni put nije uzalud rađen. Nekadašnja drvena korita, valove, zamenile su čelične, bele, emajlirane kade. Ne leži im se više u smrdljivim kupatilima. Sada poje stoku i malobrojne prolaznike. A onaj gore nas čeka, obasjan suncem. Očuvani zid vekovima prkosi suncu, vodi, magli, vetrovima, ledu, snegu, ljudima. Stoji onde gde su ga složile neke gladne ruke. Ispod zida kosa kamena strana, ali ugodna za hodanje. Tu ispod, na nepokošenoj i nepopašenoj livadi, podelili smo se na dve grupe, one koji će gore i one kojima su livada i sunce dovoljni za užitak.
Cik-cak penjanje pa smo u 10.35 opet na livadi ali onoj na vrhu Jeleč Grada, čija je visina 1262 m.n.v. Otvoreni vidici nam pokazuju Mokru Goru, Ahmicu, Hajlu,....Kratko se zadržavamo iako bi rado ostali čitav dan, ali čeka nas jos vožnje i pešačenja. Deo planinara ostaje dole na livadi, ostali nastavljaju na suprotnu stranu ka Crnom Vrhu, najvišem vrhu planine Rogozna. Faktor „vreme“ na ovom za sat skraćenom jesenjem danu nas tera da kratimo pute, pa pored čistih staza i puteva koristimo prečice. Upadamo u kupinjake, čupamo noge, padamo, zastajemo, dahćemo ali se ne predajemo. I tako do 12.45, kada nema više. Stigli smo do kamenih divovskih stena okruženih šumom pa su nam zatvoreni vidici. A možda je dobro da ne vidimo sta se sve dole događa, došli smo ovde da to na trenutak zaboravimo i da se nadišemo. Opet žurimo, moramo, čeka nas Crna Reka, a ne želimo da nam bude crna. Dole niže po treci put smo na livadi, gde završavamo poslednji obrok pre ćevapa. Pozdravljamo se sa simpatičnim, pažljivim, nenametljivim Metkom. Pojedinačno mu se zahvaljujemo, pozivajući ga da dođe u naš kraj a on nas poziva da posetimo njihov planinarski dom na Mokroj Gori. Nije hteo da nas ostavi, pratio nas je do magistrale. HVALA MU za sve, do viđenja!
Čeka nas jos manastir Crna Reka i neizvesnosti, stižemo li pre mraka, kakav je put, možemo li autobusom do kraja. Sa pitanjima stižemo do Ribarića. Nigde znaka za manastir. Prelazimo most, skrećemo desno umesto levo. Meštanka u beloj marami trči da nam pokaže put. Ona zna gde smo krenuli. Hvala joj na spremnosti da nam pomogne. Tu spremnost pokazaše i komšije koje nam to potrvrdiše. A gore malo više dečaci nas obradovaše informacijom da je asfaltiran put, možemo do kraja autobusom. Vešta ruka Nadala, kako smo mi krstili vozača, dovela nas do konaka u suton. Mi napuštamo autobus, a aparati futrole. Sevaju blicevi. Manastir je kao poštanska marka zalepljen za stenu. Tu je vekovima sa svojom bratijom. Oni se menjaju, a on stari zajedno sa onim pećinskim delom koji mu je bio temelj za nastajanje. Dole ispod Crna Reka, povremeno vlažna a voda možda i sada teče dole ispod kamenja ali je ne vidimo. U manastiru smo pažljivo saslušali priču o njegovom nastanku, istoriji, moštima smeštenim tu u njegovom prostoru, značaju vere. Obiđosmo i jednu keliju da vidimo kako je malo prostora dovoljno nekima za život, za život posvećen veri. Zahvalili smo se na prijemu i informacijama pa prema planu krenuli za Pazar, koji odavno za nas nije novi. U njega redovno svraćamo po povratku iz Crne Gore. Neko na ćevape, neko na mantije, a ima i onih koji vole bozu.
B. Radovanović
