- Detalji
-
Kategorija: IZVEŠTAJI
-
Datum kreiranja četvrtak, 24 novembar 2011 11:24
-
Pogodaka: 4346
Akciju je organizovalo je PD ,, Železničar” - Beograd. Nije bilo puno vremena za prijavljivanje, ali sedmoro naših članova organizovalo se i u pet ujutru iznajmljenim prevozom krenuli smo. Pravac Kragujevac - Batočina – Svilajnac i nešto pre osam sati stižemo u Despotovac. Pravimo dužu pauzu za kafu i doručak.
Imamo vremena, početak uspona je u 10 sati (čuju se i sitne primedbe da smo prerano krenuli iz Čačka), kako stoji na sajtu PD ,,Železničar”. To je u telefonskom razgovoru potvrdila i gospođa Gordana, koja vodi ovu akciju, uz dogovor da će nas obavestiti ukoliko bude nekih izmena. Od početka nam nije bilo jasno zašto uspon počinje tek u 10 h, s obzirom da je dan kratak, a osim toga iz Beograda kreću u 6 ujutru autoputem (gde će utrošiti četiri sata?). Ali šta je tu je, to je pravo organizatora. Iz Despotovca, preko sela Strmosten u 9 i 15 dolazimo na polaznu tačku. Usput prolazimo pored ulaza u jame Senjskih rudnika i raskrsnice gde se skreće za Resavsku pećinu. Polazna tačka je nedaleko od planinarskog doma PD ,,Beljanica” - Svilajnac, na ušću rečice Kločanice u Resavu. Cilj današnje akcije je obilazak gornjoresavskog kraja, za planinare manje poznatog predela, smeštenog između Beljanice i Kučajskih planina, sa usponom na nekoliko vrhova od 900 - 1000 m.
Dok se pripremamo za uspon, čuvar iz obližnje kućice reče nam da je pre petnaest minuta grupa planinara otišla uzbrdo kroz šumu. Završavamo pripreme i razmišljamo šta da radimo, da li da čekamo dogovoreno vreme (ima još pola sata), ili da krenemo i mi. Sve dileme otklanja čovek koji se pojavljuje u pola 10 (predstavio se kao ,,tehnička podrška”). Ipak je otišla grupa sa kojom je trebalo da krenemo i mi, čitav sat ranije. Da nam je neko javio, nikakav problem nije bio da u to vreme i mi dođemo. Čovek motorolom uspostavlja kontakt sa vodičem, i prenosi nam da nas čekaju. Znači imaju pola sata prednosti, moramo da požurimo. Zbog toga od početka oštar tempo uz konstantan uspon šumskim putem. Ova ekipa može to da podnese. Posle 45 minuta počinjemo da sumnjamo da li nas grupa uopšte čeka. Prošlo je sat vremena, prešli smo 4km. i konstatujemo da nas u stvari ne čekaju. Sustižemo ih posle 15 minuta uz komentar vodiča - ,,odakle vi iznikoste”? I ništa više! Ipak nas nisu čekali. Kao fino vaspitani planinari ni mi ništa nismo pitali. A trebalo je. Ne pamtimo nešto slično. Iznajmili smo vozilo, prevalili 150 km.... Šta da smo zalutali?? Samo da nam je rečeno da ne dolazimo, sve bi bilo u redu.
Za vreme dok smo se trudili da ih sustignemo, ne stigosmo pošteno ni da bacimo pogled na okolinu. Ipak nismo mogli da ne uočimo obod kanjona Resave, koji dominira na vidiku. Zovu ga ,,Sklop”, a odmah iznad njega uzdižu se padine Beljanice. Sada je tempo znatno sporiji pa možemo da uživamo u lepoti ovih predela, i čarima koje donosi jesen. Tako, idući kroz stoletne šume, stižemo na vrh Vita Bukva (901m.). Kraće zadržavanje, nemamo nikakav pogled jer je vrh usred šume, pa opet kroz šumu silazimo do prevoja. Pusti pašnjaci i napuštena imanja smenjuju šumu. Ko zna kada su poslednji put retke pojate nekog dočekale i otvorile svoja vrata. Krećemo na sledeći uspon, Ostreč (954 m.). Ovde pravimo dužu pauzu. Ne znamo gde pre da pogledamo, sve je izuzetno i vidi se kao na dlanu. Beljanica, Straža, Vrtačelje, Kučajske planine, kanjon Kločanice. Krećemo ka njemu, pa se na jednom prevoju odvajamo ka Šiljatoj Đuli (951m.). Uspon je nešto strmiji, po stenovitom terenu. Opet silazak, pa šumom i livadama stižemo ispod visoravni Vrtačelje. Sledi poslednji uspon za danas, na 994m. Dolazimo na zaravan, sa jedne strane potpuno zasečenu u kamenu. Ovo je najlepši od svih današnjih vidikovaca. Zato baš tu duža pauza za odmor, ručak i naravno fotografisanje. Bliži se sumrak pa nešto bržim tempom silazimo do Stanojevog potoka, zatim lako do našeg vozila. Žurimo ka vodopadu Lisine (Veliki buk) da po dnevnoj svetlosti napravimo još nekoliko fotografija. Ipak, zakasnili smo i eto povoda da opet dođemo u ovaj kraj, koji pruža neiscrpne mogućnosti za planinarenje. Ako tome dodamo Resavsku pećinu, manastir Ravanicu, eto nas opet, možda i dogodine. Kraće zadržavanje u restoranu ispod vodopada i polazimo kući. Prešli smo 17 km. uz ukupan uspon od 990 m. Gotovo čitav dan bez mobilnih, signal dobijamo tek oko 18 i 30 u Despotovcu. Tada nas Vesna poziva sa Ovčara, i obaveštava o situaciji u kojoj su se našli sa decom iz Lazarevca. Od tada, protekli dan za nas više nije postojao.
M. Bogdanović
