- Detalji
-
Kategorija: IZVEŠTAJI
-
Datum kreiranja subota, 21 januar 2012 10:40
-
Pogodaka: 3743
Na ovogodišnji, 28. zimski uspon na Rtanj, tačno u 5 sati ujutru krenulo je dvadeset članova našeg društva, jedan planinar PSD FRA i pet planinara iz Kraljeva. Nekoliko prethodnih dana osluškivali smo vremensku prognozu, naročito zbog vesti o obilnim padavinama u planinskim krajevima. Sve je ukazivalo da na našem odredištu visina snega nije velika, ali da će biti hladno. Zbog toga nam na prtljagu mogu pozavideti i mnogo veće ekspedicije. Ne želeći da nas bilo šta iznenadi, poneli smo gotovo sve što imamo od zimske opreme.
Posle nepuna tri sata, bez pauze, stižemo do ,, Balaševića,,. Restoran pun, nema mesta ni za stajanje, tako da doručkujemo na terasi. Planinari pristižu, među njima i poznata lica sa nekih ranijh susreta, ali se odmah uočava da će izostati prošlogodišnja masovnost. Dakle ništa od kafe i uz kafu, i brzo donosimo odluku da krenemo odmah, ne čekajući start. Tu, na licu mesta, deo naše grupe menja svoj plan. Umesto približno istog broja opredeljenih za uspon sa severne i južne strane, sedamnaest planinara odlučuje da krene sa severne strane, dok četvoro ostaje za južnu. U tom momentu niko ne komentariše ovakvu odluku (a trebalo je), ali su zato mnogi to učinili na kraju, kada više nije imalo nikakve važnosti ni smisla.
Staza sa severne strane većini je poznata. U početku je sve lagano, sneg oko 10 cm, temperatura super. Ubrzo se odvaja manja grupa, kojoj ne odgovara tempo i odlazi napred. Ostaje nas trinaestoro, koji se kako tako drže na okupu. Kroz šumu, sada po znatno strmijem terenu stižemo do vidikovca kod prvih stena, sa koga se vide mesta u dolini, obasjana suncem, dok mi polako ulazimo u oblake magle. Od stena počinjemo konstantan, strmi uspon kroz šumu. Odmah se uočava da će deo grupe imati problem zbog nedostatka kondicije, a još nismo na pola puta do vrha. Ipak i dalje smo u grupi, pravimo kraće, ali češće pauze. Vetar je zanemarljiv, vidljivost solidna, a temperatura prihvatljiva. Negde u drugoj polovini uspona naš drugar iz grupe, koja je otišla južnom stranom, obaveštava nas da su izloženi jakom, ledenom vetru i da je vidljivost oko 15m. Razmišljaju da odustanu, pogotovo što su krenuli prvi i nema nikog ispred njih, a u magli ne mogu da prepoznaju stazu. Dakle, kada savladamo uspon, na grebenu nas čekaju drugi problemi.
Snage je sve manje, definitivno više ne možemo ostati na okupu, pa se u skladu s tim i grupišemo. Vetar je još uvek podnošljiv, sneg nešto dublji. Dokopasmo se grebena, gde nas dočekuje najavljeni ledeni vetar i još gušća magla. Izlazak grbenom do vrha za mnoge postaje pravo mučenje. Znamo da je tu negde kraj uspona, ali kraja nema. Ni traga od poznate piramide Šiljka. Sneg napadao po stenama, vodimo računa gde stajemo. Samo nam fali da se neko okliza, padne i povredi se. Na licu i trepavicama led, prsti polako otkazuju. Nekima ne pomaže ni drugi par rukavica. Voda u flašama počinje da ledi. Ni oni koji su poneli nešto toplo u termosima nemaju volje da zastanu, raspakuju ranac i ispiju nekoliko gutljaja. Retko ko pomišlja da izvadi foto aparat i zabeleži, ne baš tako često viđen prizor. Sneg kovitla, lepi se za kape, potkape, odeću, lice, puni džepove jakni. Na kraju neki priznadoše da su tada osetili veliki strah i da su im kroz glavu prolazile svakojake misli. Nije teško pretpostaviti kakve. Na vrhu stanje još teže, jer smo već prilično promrzli. Srušena kapela porodice Minh presvučena je ledenim ogrtačem. Nigde zavetrine da se bar malo sklonimo. Zbog toga, bez (nekima preko potrebne) pauze, odmah krećemo dalje. Ali kuda, kada kroz maglu sa svih strana neprekidno dolaze i odlaze grupe planinara. Krenusmo za jednom grupom prateći nečije tragove. Na pojedinim mestima idemo kroz dublji sneg, i to je lakši deo. Može da se skakuće i otklizava. Teže je tamo gde je sneg uglačan i postoji opasnost od klizanja i pada. Staza povremeno prolazi između stena i svaka povreda bi sve dodatno zakomplikovala. Silazimo u maglu, i dalje ne znamo da li smo na pravom putu. Mi pratimo jedne, nas prate drugi. Tu i tamo poneki prizor pažnje i želje da se pomogne nekom, kome je opet teže nego vama. I konačno, posle nešto više od sat vremena od polaska sa vrha, vetar počinje da slabi, nebo postaje svetlije, vidljivost se povećava. Još ne verujemo da je to konačno, ali bilo je. Sve se preokrenulo, ljudi zastaju, odmaraju, uzimaju hranu i tečnost, na lica se vraća osmeh. Ostalo se odrađuje rutinski, uz malo veću pažnju na par strmih, klizavih mesta kroz šumu iznad naselja. Silazimo u poznati restoran, i uz sendviče, čaj i pivo svako je ispričao svoju priču. Ispostavilo se da je bar polovina od nas do vrha izašla i spustila se ili solo, ili sa planinarima koje ne poznaje. Verovatno nije moglo drugačije, s obzirom na vremenske prilike i različitu fizičku pripremljenost.
Ipak, na kraju se sve dobro završilo. Za ono, šta bi bilo da nije, svako neka potraži odgovor u sebi. Da li ćemo od svih obaveza napisanih u protokolu ponašanja na našim akcijama (sa kojima je većina imala priliku da se upozna) odabrati samo one koje nama pojedinačno odgovaraju ? Dolazi novi vikend i nova akcija, ova će brzo pasti u zaborav. Bilo bi važno da sećanje na nju potraje tek toliko da SVAKI učesnik iz naše grupe postavi sebi bar jedno pitanje: Šta bi bilo kada bi baš njemu zatrebala pomoć na planini ?
Na vrh je izašlo nas devetnaest (sedamnaest sa severne i dvoje sa južne strane), uz veliko zalaganje i ogromnu upornost. Sve pohvale i priznanje za to. Najsporijima u grupi za prelazak planine bilo je potrebno 7 sati. U Čačak stižemo po planu, oko 21 sat.
Miroslav Bogdanović
