- Detalji
-
Kategorija: IZVEŠTAJI
-
Datum kreiranja ponedeljak, 30 april 2012 08:02
-
Pogodaka: 3960
Posle puno neizvesnosti ali i upornosti, nas 18 u 5 h kreće na put ka jugu. Zahvaljujući Veku Joksimoviću iz Prijepolja koji je do detalja pipremio akciju u njemu nepovoljnim uslovima, i pored meteoroloških pretnji od „jake kiše do 100% kiša“, hrabro krećemo ka nemirnoj planinskoj vodi. Žao nam je što nas kroz ove krševite prijepoljske prostore ne može i treći put voditi Veka, ali on je nesebično na našu radost našao zamenu, Živorada Matovića i Vladana Derikonjića, koji su nas bezbedno vodili od Nove Varoši do kraja.
Jutro pred praznik mutno i kišovito. Neki su odustali od puta zbog kiše. Mi se nadamo da je neće biti ceo dan. Vozi nas Rade iz Užica kroz njegovo Užice pa gore preko planine do novovaroškog prevoja gde nam se priključuju Mate i Vladan. Osećaj bezbednosti je tu, ne moramo da lutamo i tražimo Milošev Do. On je dole, iza Aljinovića. Sa crne trake točkovi lagano pređoše starim uskim makadamskim putem do pustoši dole u rupi, gde su prazna škola i naš prvi kontakt sa Mileševkom i prelaz preko nje, ali preko ćuprije. Tu nam je start po kiši i sumaglici. Kišne kabanice će nam omogućiti da budemo mokri od znoja a ne od kiše. Tako u 8.40, mi na jednu, a Rade sa vozilom na drugu stranu. Slede prva Matova uputstva o kretanju, stazi, vidicima koji danas ne nose to ime. Obradovala ga je mala voda, lakše ćemo je pregaziti ako ne poraste mnogo do sledećeg susreta. Vode je ovde na pretek, a naroda sve manje. Dok se lagano penjemo, prolazimo Česmu kod groba, pa Česmu na kosi. A svaki grob, svaka cesma, imaju svoju istoriju, onu pravu, ali i onu možda mitsku. Tek što smo se zagrejali stigosmo do prevoja Kašan. Na njemu nova, mirisna borova nadstrešnica građena ljubavlju onih koji vole ove krajeve, onih kojima je ovde poreklo a nisu ga zaboravili. Nisu zaboravili ni beloglave supove kojima je hranilište gore na stenama, a nedaleko i hranilište za medvede. Lepa, moderna, maštom umetnika oblikovana tabla, pokazuje ovu najveću divlju životinju na ovim prostorima. Da nije magle, izašli bi gore da pogledamo kanjon, ali to ostavljamo za drugu priliku. Važno je da skidamo kabanice i sušimo se na laganom vetru puneći stomake sendvičima, voćem, semenjem, salatama, konzervama.
Čeka nas dug put, nema zadržavanja. I dalje smo na glavnom drumu za Prijepolje, ali ne dugo, samo do Kumrijine česme, male čistine sa spomenikom i dve česme bogate vodom. Naziv nas podseća da na ovim prostorima žive dva naroda. Džamiju smo prošli gore na brdu, na Karauli. Odavde se spuštamo dole ka kanjonu napuštajući planinarsku stazu br. 7 i nastavljajući stazom broj 2. Tu na ulazu u kanjon se penjemo na Brdo poskoka koji još dremaju čekajući toplije vreme. A mi nemamo vremena za čekanje, zove nas Mileševka da je pređemo. Na ovom kamenu, ona se čuje ali danas ne vidi. Počinje onaj strmi spust za koji su nas upozoravali da treba biti pažljiv, oprezan. Naravno, bili su u pravu, ispod nogu su srtmina, lišće, drveće, sitno kamenje, ponegde blato. Oni iskusni odoše, oni sporiji omogućuju grupi, da malo pogleda okolinu, da ne protrči kroz ove borove prostore. Ljubiteljima bilja je prilika da slikaju one tek procvetale biljke za koje i ne znamo lokalne nazive. Ali tu je Goca, profesor biologije, koja će nas vratiti u davno latinsko vreme. Tu su i oni koji pomažu neiskusnoj i neopremljenoj planinarci da bezbedno stigne do vode. Hvala im! Tako stigosmo do ušća Međanske reke u Mileševku. A dole se na brzoj planinaskoj vodi Mate bori sa biciklom. Donela ga voda, donela i ostavila tu na balvanu.
Posle većanja kako dalje, mora se preći voda, a ideja na pretek: naći bolje mesto, preći na mestu gde je balvan delimično u vodi, doneti drugi balvan, nabacati stene, zategnuti uže. A Mate, mokar do kože, već zateže uže. Izgleda nam kao da nije došao sa nama već izronio negde iz vode. Tako nam je Zoranovo uže otklonilo sve dileme. Mate nam je pokazao koliko je duboka ona najdublja voda. Na izboru nam je: zavrtanje pantalona, skidanje pantalona, oblačenje kupaćih, oblačenje kupaćih kostima. A presvlačenje svima. Sevaju blicevi, još jedna od onih bezbednih avantura za nas izletničke planinare.
Posle ove prepreke sledi lagano penjanje gore ka stazi pod stenama, koja je ponegde uska pa opet sledi opreznost, sve smo dalje od vode. Treba obratiti pažnju i na kamenje koje negde odozgo krene ka vodi kao da je žedno. Jedan od tih kamenova je pogodio Vukov ranac tu ispred mene. Pogodio i upozorio, mora se gledati i dole i gore. Gore ne samo zbog kamenja, vec i zbog više parova beloglavog supa, koji kruže, nadamo se siti. Zvuk i pena Mileševke će nas pratiti do kraja. Do kraja ćemo proći i tunele nekadašnjeg trasiranog puta od Prijepolja ka Sjenici. Tunele za koje graditelji nisu ni slutili da će služiti samo za snimanje filma o balkanskim ratnim stradanjima (Lepa sela lepo gore). Ostali su tragovi, parole, nešto u orginalu, nešto u izmenjenom sadržaju. Tako su oni sada svedoci ljudske nemoći, ali i moći prirode koja ih sve više zatrpava. Dole negde pri kraju naše akcije, tamo sa druge strane, posmatramo stenoviti Hisardžik sa Jerininim gradom na vrhu, džamijom ispod njega i Savinom pećinskom isposnicom i vodom okrenutim ovamo prema kanjonu i nama. Sledi Matovo kazivanje o priči koja se prenosi sa kolena na koleno, prenosi i zapisuje. A mi nastavljamo dalje sa željom da se jednoga dana uvučemo i u onu tamo pećinu i popijemo neki gutljaj te Savine vode, za koju tvrde da je lekovita. Dole na ušću Kosaćanke u Mileševku završavamo naše pešačenje za koje nam sprave kažu da smo prešli 18.820 metara, penjući se 1364 m i spuštajući se 1825 metara. Za sve to nam je bilo potrebno osam časova. Obilazak manastira Mileševa, osveženje, pa povratak kući. Još jednom se na svemu zahvaljujemo Veki, Matu i Vladu i želimo da ovakvih planinarskih susreta bude što više u ovim i drugim prostorima. Onima koji nisu krenuli sa nama ostaće da žale što su poverovali meteorolozima, koji su bili u pravu, ali samo do podne. U Čačku smo nešto posle 20 h.
Bato Radovanović
