Romanija (Novakova pećina, Lupoglav 1652m), Sarajevo, Jahorina (Ogorjelica 1916m) 27.-29.04.2012.god.

• | Štampa |

Detalji

Kategorija: IZVEŠTAJI

Datum kreiranja ponedeljak, 07 maj 2012 06:57

Pogodaka: 5356

Hvala Dule, za još jedno planinarsko uživanje. Ostvarili smo ga na pitomim bosanskim planinama. Društvo malo, lako u hodu, vesele naravi, željno dvodnevnog hoda. A Sunce zaslužuje da ga pišemo velikim slovom, čini mi se da ih je ovih dana bilo više i da su se takmičila da nam klimatski ugođaj bude veći. Iz Požege stiže žuti, tu do naše lokomotive.

Njegov prostor popunjavaju Vesna, Nataša, Kaća, Sanja, Mile, Miroslav, Zoran, Saša, Dule, Boris, a našlo se mesta i za mene. Nas malo, autobus veliki, početak obećava lako putovanje. I bi tako do Bosne, odakle ću do kraja nositi ratni kamen u želucu. Ali da se vratim lepom, od pauze u Višegradu, gradu iz lektire, koji je ispraćao razne narode a danas će sa platan terase i nas ispratiti. Sat vremena nam je uvek kratko za dugu istoriju, ali mora se dalje. Dalje kroz, za mene nove tunele, koje su gradili neimari PLANUMA i PARTIZANSKOG PUTA. Ostali su natpisi iz devedesetih godina prošlog veka. A giganti otišli u istoriju. Hvala im što nam ostaviše njihova dela da posmatramo Drinu obuzdanu vrhovima sa ponekom Jerininom gradinom. Napuštamo je u Ustipračama, žureći ka romanijskom platou na kome ćemo se rastati sa suncem. Sa suncem, livadama, klekama, belim kamenom koji je napustio sneg. Posle prelaska Miljacke stižemo u Pale u 20.15, gde nas sačekaše planinari, ali ne oni koje smo očekivali, pa im se zahvalismo i krenusmo dalje  uz potok Repašnica do lovačkog doma u Majdanima. Očekivani lep smeštaj nas nije iznenadio.

Stiže i taj dan za planinu, subota, pa već u 7.20  odosmo uzbrdo. Sa nama je i vozač Raketa i dvojica vodiča, Mladen i Ljubo. Ispod nas ostadoše dom i Babića groblje, a gore su stene među kojima i Novakova pećina. Zadovoljni prolazimo Kašainov čair, ali bez stada. Do pećine ćemo proći Novakovo vrelo sa drvenim koritom za stoku koje je, kao i naroda, sve manje. Dole ispod nas je, kažu, mnogo jezera, pećina, vode, tako su pokazali snimci. Ispred nas bele stene zovu i plaše, ali tu su iskusni planinari da nas ohrabre i povećaju sigurnost. Laganim korakom, uz držanje za sajle, stupismo na plato zatvorene pećine u kojoj su na spratu sto sa klupama i prozor sa pogledom dole na zeleno polje, naselja, vode. A na tabli ispred pitanje:

Каква тебе невоља натера,

врат ломити по гори ходити

у хајдуштву по лошу занату.

Хајдучку пећину обнови Саво Јаковљевић

уз помоћ П.Д. Романија, Пале, 2007. год.

Silazimo do prvog puteljka, da bi sigurnijim koracima hodali dalje. Ali pri silasku mala neopreznost je mogla  dovesti do velike nesreće. Kamen je odleteo dole negde u divljinu. Neka i ovo iskustvo služi kao upozorenje na dodatne opasnosti koje postoje pri grupnom kretanju.

Prva grupa ode gore uz strminu ka grebenu, a druga do Novakove njive, pa će i ona gore. Skupili smo se na grebenu da nam vodiči pokažu šta se sve odavde može videti: Jahorina, Trebević, Bjelašnica, Ljubišnica.....Ne vidi se samo ono zašta je čovekovo oko malo ili ga neki veći ili bliži gorostas zaklanja. Blagi vetar nas suši i goni na dalje kretanje, ali dole ka severu i snegu. Staza markirana, vodi šumskim putem pokrivenim snegom kroz smrče, jele, borove. Snežni potočići nam negde idu u susret, negde se trkaju sa nama. Tragovi divljih svinja za mlađu generaciju su posledice ljubavnog zanosa, a za stariju traženje hrane. Istina je, kažu, obično između. Šta se sa mravima događa ne znamo, ali biolozi kažu da ih ima 33 vrste. Njihovi domovi pokazuju da su u žurbi. A mi smo na Romanijskom platou, gde prolazimo Numere, prostor do koga se ponekad makadamom može doći čak i kolima. Dodadoše da Romanija iz vazduha liči na tvrđavu, trvđavu koju su osvajali i napuštali mnogi narodi, a ostale životinje skrivajući se od njihovog mirnodopskog i ratnog ataka. Dok smo se odozdo penjali ka njemu, vodič nam kaže da zimi upravo stazom idu dole vukovi ka selima. Pored njih na platou su i medvedi, divlje svinje, srne, divlje mačke.

Tu negde blizu makadamskog puta je i najviši vrh Romanije, Lupoglav, na koji stižemo u 12.05, uobičajeno vreme za vrhove. Obrastao šumom, ništa se ne vidi, ali se oseća zadovoljstvo što više ne možemo gore. Sledeći simpatični naziv je Sremušnik koga prolazimo ali ovde nema sremuša. Ima srušene štale, koja je služila za smeštaj nesrećnih teglećih konja. Tu je i otvorena kafana, tj. duhoviti natpis „Kafana“ na kućici otvorenih vrata. A voda opet ona iz drvene cevi u drveno korito.

Gotovo da smo zaboravili gde smo krenuli, vodič je prošao markaciju za pećinu Ledenjaču, pa posle njegovog „tamo- amo” ipak stižemo do markacije za skretanje, ali je malo vremena ostalo a stigao i umor. Odustajemo od pećine u želji da ostane snage za Sarajevo. U 15.10 smo na Otičkom polju, sa koga voda otiče dole ka poljima. Mali krug zatvaramo stizanjem do Numere. Na Novakovoj njivi jedna grupa ponovo, jedna prvi put. Pokrivena snegom čeka Đurđevdan kada će se ovde okupiti puno naroda da se vesele, piju, pucaju, takmiče. Trebaće im oko 45 minuta pešaka da stignu do ovog prostora iznad koga je gore na steni zastava, ali ona koja ne leprša. Postolja za binu će čekati još par dana a mi odosmo dalje zadovoljni što smo videli toliko vlasništva Starine Novaka.  U dom stižemo u 17.50, posle pređenih 24200 metara. Mladen stiže sa velikom kesom plastičnog otpada sa Novakove njive, pokazujući primerom da planinari treba i da čiste planinu. Presvlačenje, pa za Baš Čaršiju. Ćevapi i pivo ulepšavaju veče. Tu je i šetnja već zaboravljenom kaldrmom, a i sećanja onih starijih na svraćanje pri odlasku na Jadran.

Umor je sastavni deo planinarenja, ali se telo brže odmara ako ga i sutradan očekuje zadovoljstvo. A nas danas u nedelju 29. 04. 2012. god. u Palama očekuju srednjoškolci, dva Stefana (Bosiljčić i Antonić). Dan će provesti sa nama kao naši najmlađi vodiči do sada. Tu na TOM parkingu nas ponovo sačeka Rade Vojvodić, predsednik PD Romanija, sa informacijama o  društvu. Vraćaćemo se mi ovim planinama, one to zaslužuju. Nastavljamo autobusom gore do Šabanovića vile, odakle u 8 h krećemo pešice markiranom stazom broj 1. A Šabanovića vila dominira ovim krajem, dominira i svedoči o vremenima, sukobima, ljudskoj ludosti, ali i lenjosti. Uliva strah, bez prozora liči mi na čoveka izvađenih očiju, a bila je lepotica. Zar sve mora baš tako da bude strašno i ružno?!

A Palanačka Miljacka teče ne obazirući se na sve ono sto se oko nje događa. Tu u blizini je rekoše njen uređeni izvor. Penjemo se a dole ispod nas se vidi mesto najčešće pominjano u ratnim godinama. A vidi se i utvrđenje Gradina, pored koga prolazimo sveže obeleženom stazom, uključujući raskrsnice sa planinarskim putokazima.  Posle uzbrdice malo ravnog hodanja prostorom koji se krči tamo ka novom ski objektu. Prođosmo pored jednog radnog konja, za njega nema praznika, „radi kao konj“ a neki njegovi rođaci vuku čeze i fijakere. Kao i kod ljudi.

Smrče, jele, borovi, potoci, izvori dominiraju ovim prostorom. U 10 h stižemo na Bijele Stijene, pa ćemo dalje hodati Ravnom planinom kroz šumu do Saračevog polja udaljenog danas za nas nekih 40 minuta. Tu u blizini je izvor i neki objekti iz ratnih dana. Na podvodnom Dugom polju smo u 11.10. U njegovim vodama se praćakaju tritoni srećni što još uvek ovde ima puno vode, a kada ode voda stići će stoka. Mi stižemo do asfaltnog puta Podgrab/Jahorina. Prelazimo ga, malo odmaramo na klupama pa dalje hitamo ka ostacima austrougarskog vodovoda. U kraju smo Prače, u blizini je njen izvor. Sledi nam opet uspon i to ka starom jednosedu Prača, ovde je bila prva žičara na Jahorinai zvana Cvijanova žica. Gore iznad spaljeni hotel Jahorina, iza koga je hotel Bistrica.  Tako smo stigli u Rajsku dolinu u 13.30, gde nas čeka jučašnji vodič Ljubo sa flašom bosanske rakije i željom da je pijemo gore na vrhu. Poslušali smo ga i krenuli dalje po snegu i mestima gde smo morali da obilazimo krokuse/šafrane. Upornost nas je odvela do kraja žičare Ogorjelica I i vrha Ogorjelica, na koji smo stigli u 14.20. Meka bosanska rakija je zadovoljila dušu, pa smo strčali niz sneg dole do restorana gde nam se pešačenje završilo u 15 h, posle sedam sati hoda i pređenih 15400 m. Savladali smo uspon od 1454 m i spuštali se 677 m. Uobičajeno presvlačenje, piće pa put pod točkove. Krećemo u 16 h. Hvala još jednom Mladenu. Bez njegovog web sajta mi nebismo bili ovde. Hvala Ljubu, Radu, Milanu, Nedeljku, Stefanima i suncu. Nas put ponovo vodi ka Višegradu, njegovoj obali, ćevapima tu pored mosta u kući već provereno gostoljubivog Slađinog brata Slavka. U Čačku smo u 22.25.

Bato Radovanović