Bugarska: Pirin (Vihren 2914m, Kutelo 2908m, V. Todorka 2746m), Stobske piramide, Rilski manastir 06.-09. 09. 2012.god.

• | Štampa |

Detalji

Kategorija: IZVEŠTAJI

Datum kreiranja utorak, 18 septembar 2012 19:38

Pogodaka: 6236

Kada smo pre godinu dana, na povratku sa uspona na Musalu i Maljovicu, iz autobusa posmatrali moćni Pirin, govorili smo: «Sledeće godine idemo tamo!».

Rečeno – učinjeno. U četvrtak 26 planinara (vodič naš stari prijatelj Miki Nikolić i Maja Miladinović iz Niša) kreće put Bugarske. Uz dobro raspoloženje i nekoliko pauza u večernjim satima stižemo u Bansko, ljupki gradić i ski centar podno Pirina (925m). Smeštamo se u mali hotel «Bojanovo ćoše». Ovo nekadašnje selo uz velika ulaganja je poslednjih godina pretvoreno u savremen turistički i ski centar, sa mnoštvom manjih i većih hotela, restorana, prodavnica suvenira i butika. Naspram upadljivog sivila i utiska urušenosti mesta kroz koja smo prošli, Bansko je nestvarno uredno, živopisno mesto, koje oponaša izgled starih bugarskih varoši, sa kamenim kućama i drvenim terasama i kapcima na prozorima, kaldrmisanim ulicama i malim trgovima, crkvama, mehanama.

U petak u 7h po lokalnom vremenu polazimo na uspon. Vozimo se kroz gustu četinarsku šumu do planinarskog doma «Vihren» (1950m), odakle počinje veći broj staza koje vode na okolne vrhove. Plato oko doma vri od planinara, na kladencu se dopunjavaju rezerve vode. Vreme vedro, sveže, sa ponekim oblačkom. Iza doma masiv Todorke, pred nama Vihren, čiji vrh se sa ovog mesta ne vidi.

Na Pirinu postoji oko 50 vrhova viših od 2500m, a mi danas osvajamo dva: najviši Vihren, 2914m, i drugi po visini, Kutelo, 2908m. Pošto na visini preko 2000m šume uglavnom nema, uspon ide strmom kamenitom stazom, kroz makiju i travu, do Vihrenskog prevoja, koji zovu i Kabata (2650m). Sa prevoja vidimo i Vlahinska jezera, dva od oko 180, koliko ih ovaj planinski masiv krije. Na travnatim padinama sa obe strane prevoja vide se imena posetilaca planine «ispisana» složenim kamenjem. Sa prevoja idemo dosta širokom golom, kamenitom strminom. Još malo napora, i svi su na vrhu. Pogled oduzima dah. Naspram nas se uzdiže Kutelo, naš drugi današnji cilj. Kratak odmor, fotografisanje, pa silazak. Strana kojom silazimo strmija je od one kojom smo se popeli, a stene su glatke, izlizane od cipela mnogih planinara. Od svih se zahteva maksimalna opreznost.

Na prevoju Premkata (2650m) između Vihrena i Kutela, posle kraće pauze, delimo se u dve grupe: jedna polovina planinara odlazi nizbrdo ka pl. domu «Banderica», a  druga nastavlja uspon na Kutelo, sa ambicijom da poseti i sedlo Končeto, ako bude izvodljivo. U to vreme se do prevoja navaljao se gust oblak, i stoji tu kao da ga neko zadržava. Čak se oseti neka kap kišice. Uspon je sličan kao na Vihren, ali strmiji. Za nepun sat penjemo se do vrha Kutelo 1. Duž grebena su Kutelo 2 i Končeto, sedlo kao nož oštro, obezbeđeno sajlom. Zbog moguće kiše i kratkog vremena teška srca odustajemo od Končeta. Naspram nas se uzdiže Vihren, ogroman i moćan, vidimo kozju stazu kojom smo upravo sišli. Sa druge strane grebena još vrhova, posebno se ističe skoro savršena piramida Crnomogulski čal.  Posle pauze i fotografisanja silazimo i krećemo ka planinarskom domu «Banderica», gde treba da se nađemo sa ostatkom grupe, i gde će nas čekati autobus.

U isto vreme druga grupa zapocinje silazak. Najpre travnatom padinom, koja postepeno prelazi u strmu, kamenitu stazu. Sledi obavezno zaustavljanje i fotografisanje iznad Velikog Kazana, gde se vertikalno u provaliju spuštaju litice sa Vihrena. U njegovim uvalama naslage snega, koji će definitivno dočekati sledeću zimu. Na raskrsnici Vihren - Banderica kompletna grupa polazi ka polaznoj tački, planinarskom domu Vihren. Silazak se odvija sporije i teže nego što se očekivalo. Na par mesta potrebna je velika pažlja pri savladavanju uskih polica u steni i strmih deonica na stazi. Po dolasku u dom, usled umora i nedostatka vremena, posle kraće pauze grupa se u planinarskom domu Banderica pridružuje prvoj grupi.

Posle okupljanja i osveženja u domu «Banderica», autobusom se vraćamo u Bansko. Odmor, šetnja ljupkim ulicama, malo šopinga, večera sa muzikom (ponegde je bilo teško odbraniti se od gostoljubivosti domaćina), pa na spavanje. Sutra treba poraniti, idemo na Todorku.

7h, opet u autobus, i ponovo do doma «Vihren». Usput stajemo da se fotografišemo pored starog bora koji je ponos nacionalnog parka. Star je, kažu, 1300 godina. Od doma krećemo drugom stazom, preko potoka, pa pored Okomog i Ribnog jezera, ne zna se koje je lepše. Pauza za doručak, pa dalje uzbrdo, do prevoja ispod vrha Mala Todorka. Sa prevoja se vide dva jezera, Žaboško i Dolgoto. Tu se jedna manja grupa samoinicijativno odvaja, i podno Male Todorke prolazi sa njene druge strane, do dva lepa okrugla jezera – Todorkinih očiju, a ostatali planinari preko grebena od vrlo krupnog i grubog kamena izlaze na vrh (2712m). U dolinici pored jezera vidimo ostale, pa ih dozivamo da izađu kod nas. Trojica odlučuju da produže na Veliku Todorku, ostali nam se pridružuju, pa zajedno uskim i kamenitim grebenom stižemo do Velike Todorke (2746m) na drugom kraju masiva. Posle pauze i fotografisanja spuštamo se pored Todorkinih očiju prema Vasiliškim jezerima i reci Demjanici. To je prava planinska reka, bistra, plava, bučna, čiji je tok preosekao atraktivno korito kroz stene, puna brzaka i vodopada. Današnju turu završavamo malo ispod lepe poljane okružene visokim smrekama – Todorove ornice. Autobus nas vozi u hotel, i većina žurno odlazi na spavanje. Kako  i ne bi, kad smo za dva dana prešli preko 30km, i savladali preko 2300m visinske razlike pri usponu.

Dan povratka planiran je kao turistički. Posećujemo Stobske piramide, zanimljivu prirodnu pojavu nadomak sela Stob. Čitavo veliko i dugačko brdo erozija, pre svega kiša, spira i formira strukture koje podsećaju na našu Đavolju varoš. Za razliku od stubova Đavolje varoši, ove strukture više liče na kamene zavese, visine 10-12m, a na pojedinim vrhovim se nalaze kameni «šeširi» širine i preko 1m.

Sledi obilazak Rilskog manastira, najvećeg pravoslavnog manstira na Balkanu. Velika crkva sa impresivnim živopisom, visoki konaci koji poput tvrđave okružuju manastirsko dvorište, kula–zvonik Relje Krilatice, nikog ne ostavljaju ravnodušnim. Tu su, naravno i brojni restorani, u kojima se vreme (i novac) troši nešto drugačije. Utisak je impresivan i za one koji su bili ovde prošle godine.

Posle retko posećenog graničnog prelaza «Ribarci» , na kome su nas dosta dugo zadržali i bugarski i naši carinici, valjda od sreće što je i njima neko došao, odlazimo na Vlasinsko jezero. Nažalost, restoran u kome pravimo pauzu je najmanje od kilometar obale, koja se ionako daleko povukla zbog suše, a najatraktivniji deo jezera ostao je daleko na suprotnoj obali.

Ponovo autobus, i poslednja stavka putovanja – večera kod «Marjana», koju je upriličio nač drug Vasa iz Niša. Ako prolazite, nemojte zaobići ovaj restoran, roštilj je izvanredan, a cene sasvim korektne.

Na kraju treba odati priznanje našem organizatoru putovanja – Vesni Milošević, koja se potrudila da ova četiri dana provedemo opušteno i bezbrižno, uživajući u svakom času.

U Čačak stižemo oko 1 čas posle ponoći, umorni i pospani, i naravno, željni da, čim se odmorimo, planiramo novo putovanje.

Stojanka Đurović