- Detalji
-
Kategorija: IZVEŠTAJI
-
Datum kreiranja petak, 22 mart 2013 14:06
-
Pogodaka: 3835
Nas 29 smo danas zajedno na ovoj više rekreacionoj nego planinarskoj turi. Početak dobar, skupili smo se na vreme, autobusom u 6 h krećemo za Milanovac. Sledi iznenađenje, nas puno, a autobus onaj mali. Tu su taksisti, tako da taj problem rešismo. Ali ne može sve glatko, u autobusu hladno. Majstor ga zaustavlja par puta i ponovo kreće. Stakla zaledila, ogrebao tek toliko da ne sleti sa puta.
Ipak nekako stigosmo sa petnaestinu minuta zakašnjenja. Drhteći, jedva čekamo da krenemo u 7.20 od pošte. Spuštamo se onim ustaničkim putem dole ka Grmu. Grmu, možda jedinom u svetu koga treba pisati velikim slovom. Krenulo je od one tamo skrivene Jaruge u Orašcu, pa nastavljeno ovde na livadi. Dosadilo hajducima i ostalima da se više kriju, pa krenuli u otvoreni boj, za oslobođenje zemlje, neba, sunca, reka, planina, ptica, ljudi. Nataložili se vekovi „zijana“.
Nismo se još zagrejali, niko i ne pomišlja da stanemo i kažemo neku reč o onima koji su nam pomogli da danas slobodno prolazimo ovim, za sada našim krajem.
Bez baze nema ni autoputa, a prva je tu gore iza Votke, kako popularno zovu fabriku prepoznatljivog proizvoda. Tako krećemo u ovu simbolicnu akciju: „Autoputem pre autoputa“. Njemu će trebati godine da nas stigne, ali na našu radost, krenuo je. Mi odosmo dole ovim pionirskim asfaltnim ka Savinoj vodi. Prelazimo Ljeskovicu, koja se na Dičinskoj krivini spaja sa vodama Suvobora. Tu će, preko budućeg mosta, juriti oni koji nisu čuli ni za Dičinu, a kamoli za Ljeskovicu.
Prvo brdo ošišano, na mestu gde više neće biti ni trave. Tu će ući one krtice sto žive i u zemlji i na suncu, proći tih 200 m, pa otići dalje da opet negde buše zemlju. Ovaj tunel će se zvati Savinac. Nešto niže ne daju građevinci više Dičini da teče kuda ona hoće, upravili je, pa će i ribe imati svoj autoput. Na Savinom izvoru uz obalu, led čeka da ga sunce pokrene. Prođosmo pored crkve, ona otvorena, da li je i kafana? Nije, odosmo dalje, a pop osta da čita. Gore iznad crkve trasa puta pokazuje kuda ćemo dalje, preko šipova i polja, tamo ka Krvavcu. Nećemo baš do mašina, neka se malo odmore do sutra za kopanje tunela Šarani. Sa brežuljka se vidi gde će početi tunel. Zemlja još smrzla, štiti od blata, pa tako hodamo ka groblju. Ono razgolićeno kao da hoće da pokaze da traje i da će mnogo duže trajati od nas. Preko puta izvor. Sledi priča komšije Kostatina: Teren je tu klizav, kao da zemlja želi da ga napusti i siđe dole u polje. Tako je davno sakrila izvor, a njegov otac tražio vodu, pa tamo neke `42. ge nabasao na nekada uređeni izvor. Tu gore je Miloš Obrenović imao kuću/kolibu za njegovu čeljad, pa su oni koristili izvor, tu ispod Krvavca. A Krvavcu su kumovi Turci. Kažu da su krenuli za Čačak pa im je neki Carević iz Velereči za ćup dukata pokazao da ne idu kroz klisuru Despotovice, zbog opasnosti od hajduka, već da prođu kanjonom Dičine. Tu u Zbegovištu napraviše pokolj sirotinje Raje, pa tako delom kumovaše planini. Priča se i da je Knjaz otkrio ko je doveo Turke, uzeo mu ćup sa zlatom, istopio ga i njime prelio onoga koji je više voleo dukate od svoga naroda. Kosta nam pokazuje groblje i naglašava da je lično učestvovao u kopanju neke rake, kada su otkrili kanal sa kosturima u kojima su leševi bili vertikalno zakopani sa glavom dole.
Zahvaljujemo se Kosti pa se vraćamo ovom vremenu, odlazeći gore ka vrhu krvave planine. Usput posmatramo plodno Šaransko polje u pozadini. Sa visine bacamo poglede na mašine koje će sutra premeštati zemlju. Golim grebenom stižemo do borova i vrha pokrivenog livadom. Na livadi klupa za dvoje, a mi ostali se raširismo gutajući sve što smo poneli. Kroz borovinu, onu iz Titovog vremena, prolazimo još dva vrha. Poslednji kameniti pruža nam priliku da pored Rudnika vidimo i Crni vrh, Vujan, Ostrovicu,....Nazad do bandera, pa preko livade do puta. Selo Semedraž čeka da i ono bude prohodno za brza, velika i mala vozila. Dole u polju ispod groblja buše oranicu, ali neće saditi voće već betonske stubove ispod kojih će se povremeno Dičina proširiti, kao što je to činila milenijumima. Preko polja stižemo do njene obale, gde će i put stići.
Još malo pa smo na kamenitom putu, putu koji nas vodi pored ruševina Markovića vodenice, Strizovića vodenice i onih drugih zaboravljenih prezimena. Domaćin Fišer nas napoji slatkom ljutom rakijom pa preko njegovog mosta odosmo dole do Školjevića, s one druge strane. Pokazaše nam gde će izaći onaj tunel zvani „Brđani“, tamo iza leđa Školjević polja i njihove nekadašnje vodenice. Stigosmo tako i do crne tunelske rupe, koja je gore u nebesima gde će biti i most sa osloncem na ono drugo brdo reke. Prođosmo i branu, napunismo flaše onom, nekom prijatnom, a nekom neprijatnom vodom. Cilj je igralište, ali naša igra je danas završena. Obradovali smo još par taksista pre nego što smo stigli na nedeljni ručak. Za tih 19 km, trebalo nam je 6 sati hoda. Hvala Suncu za danas!
Bato Radovanović
