- Detalji
-
Kategorija: IZVEŠTAJI
-
Datum kreiranja petak, 26 april 2013 06:27
-
Pogodaka: 3961
Nosi ih vetar a nas želja da sa njihove visine siđemo dole do vode, na ovim prostorima, odakle narod ode. Svi aparati su u rukama, ovo je zagrevanje za današnji dugotrajni boravak na prostoru koji već godinama obilazimo. Zagrevanje je počelo u Aljinovićima, kraj zvani Karula. Tamo gore smo prošli bivšu Žandarmeriju. Nema više ni karaule ni žandarmerije, ostala je samo Hadži Tahir Hadžifejzovića džamija kao svedok burne istorije onih koji dolaziše i onih koji ostadoše.
Ćetanica plato, pokriven travom, klekom i niskom borovinom, bori se sa onim na čemu leži i surovom klimom. Dobrodošlicu na ulazu u kanjon su nam priredili beloglavi supovi, oni koje Veka hrani, čuva, broji im gnezda, a da može negovao bi im i mladunce. Oni miruju a lete, bez kerozina, fosilna goriva su ostavili nama da se krećemo i trujemo. Kakav doček?! Da li ih je to Veka nagovorio da nas sačekaju?
Dole miruje Milošev Do, kroz koji se provlači uzak planinski put kojim su do poslednjih balkanskih ratova prolazili autobusi od Skoplja do Sarajeva. Danas prođe poneki auto ali ne diže prašinu, ovde se ne može tako brzo voziti. S one strane tamo su Goračići, ispod Jadovnika sa belom kapom. Iza nas su ostale prazne farme a dole u dolu je prazna škola. Prve i poslednje ovce smo ugledali tu, u Aljinovićima. Sa odlaskom naroda i farme, „odoše“ i ovce. Mi se vraćamo livadama, kamenju i vidicima sa kojih posmatramo kako je dole gde ćemo se spuštati. Od drveća na ovim prostorima ima i jasike, tj. trepetljike kako je narod zove, pa stariju generaciju to podseća na pesmu „Trepetljika trepetala...“
Posle kretanja po horizontali počinjemo spuštanje grebenom ka rekama. Ko to ovde živi, ako se kraj zove Orlovača? Spuštanje je sve do pauze normalno i ne zahteva neku posebnu opreznost pošto nam drveće pruža grane. Sledi pauza i priprema za onaj dole najteži deo. Stiže i komanda „uže na bor“, on će nas držati do poslednjega. Izbrojao nas je: 32 iz Čačka i 5 iz Prijepolja. Njemu je svejedno odakle smo, ali su i on i uže izdržali. Dalji silazak je od drveta do drveta, od kamena do kamena, ali bez užeta. Uže nije puklo, ali puče grupa, pa jedni na jednu, a drugi na drugu stranu. Ono što se događa i manjim grupama dogodilo se ovoj velikoj. Neko je u lancu prekinuo grupu pa su jedni nastavili grebenom ka Sastavcima a drugi su se prvo sastali sa vodom Miloševske reke pa onda sa Sastavcima. Sastavci su bili i naš sastanak, tu smo se mogli i izbrojati. Iza nas su ostale neke strane okićene srcastim kopitnjakom i jeramičkom. Ostali su i oni borovi koji samo sa jedne strane imaju grane. A gore ravni kao Ćetanica. Uslovi oblikuju drvo, ono traži puteve opstanka i ispod i iznad zemlje. Mi više ne tražimo put, on nam je dalje markiran. Lepo uređenom stazom krećemo gore ka onima koji ne lete i beže od onih koji lete. Vrh zanimljivog naziva Brdo poskoka. Na njemu ih je Veka danas video četiri. Uvukli su se u stenu kao da znaju da Veka hrani orlove. Gore kroz kanjon posmatamo selo Međani, odakle nam je stigla do Sastavaka Međanska reka. Levo od Međana vidimo Pravoševo, pa Biskupiće. Put nas dalje vodi do asfaltnog puta koga ćemo brzo napustiti penjući se na lepo livadsko kupasto brdo. Tu ispod nam je pauza za ručak i posmatranje okoline. Prođosmo i Kaćevo pa silazimo ka Hisardžiku, opet niz strmi greben zaustavljajući se povremeno na vidicima koji su iznad Hisardžika, pa ga posmatramo odozgo kao nas beloglavi. Sišli smo u zelenu dolinu sa puno potoka, čija voda izbija iz zemlje krečnjaka. Sada je iznad nas Jerinin grad. Ko hoće može opet da se penje, ali takvih danas nema. Bilo je dovoljno i penjanja i spuštanja. Ostala je još Savina voda za one brze. Sporaći će je videti neki drugi put. S one strane Mileševke stoje borovi, oni paralelni sa liticama, a Pančićeve omorike su ostale iza nas. Rekoše da ih ima 14. Sa druge strane su i tuneli, oni kroz koje smo prolazili prošle godine. Dole ispod nas je ribnjak. Silazimo na asfalt, i to onaj novi crni, pa prelazimo Mileševku. Do kraja ćemo asfaltom posmatrajući staru srpsku zastavu koja se vijori gore na kamenitom vrhu zvanom Titerovac. Tu su naspram manastira crni mermerni spomenici. Oni beli su ostali gore u Hisardžiku. Stigli smo u 19 h do kraja. Prešli smo 18,5 km po GPS-u. Skupljamo se pa krećemo ka restoranu u Bistrici, gde ćemo napraviti pauzu. Pre toga se rastajemo sa Prijepoljcima zahvaljujući se Veki za još jednu planinarsku lepotu i zahvaljujući njemu bezbednu avanturu. Obećao je da će nas i dalje voditi kroz ove prirodom tako bogate i raznolike prostore.
Bato Radovanovic
