Ruj (1706m), Stara planina (vodopadi Toplodolske reke) 26.-28.04.2013.god.

• | Štampa |

Detalji

Kategorija: IZVEŠTAJI

Datum kreiranja ponedeljak, 27 maj 2013 14:04

Pogodaka: 5212

Prvu ovogodišnju višednevnu akciju očekivali smo sa nestrpljenjem, priželjkujući lepo vreme. Krenuli smo pre svanuća, čekao nas je put od blizu 300km. Ovoga puta ima nas dvadeset četvoro. Sledi vožnja Kruševac - Niš - Bela Palanka - Babušnica. Tu nas je sačekao Saša Aranđelović iz PK ,,Ruj 1706’’ koji će nas izvesti na Ruj, možda najlepšu planinu u ovom kraju, čiji najveći deo pripada Bugarskoj. Slede sela Zvonce i Rakita, nastanjena uglavnom Bugarskim stanovništvom.

U centru sela Rakita (770m) avetinjski prazna uprava nekadašnjeg rudnika kamenog uglja ,,Nova Jerma’’. Rudnik, otvoren 1927 godine, nekada je bio centar razvoja čitave oblasti, dolazili da rade rudari iz svih krajeva. U njemu je 1928.god. snimljen jedan od prvih igranih filmova u Kraljevini Jugoslaviji - ,,Rudareva sreća’’. Reč je o naručenom propagandnom filmu, koji je trebalo da promoviše sam rudnik i njegovu izgradnju. Sve je nestalo gašenjem pruge uskog koloseka i voza ,,ćira,, početkom šezdesetih godina, kojim je ugalj transportovan. Naizgled neosetno, kroz tunele i mostove napuštene pruge, kroz kanjone Zvonačke reke i Jerme, za poslednjim vozom lagano je iz ovih krajeva odlazio i život.

Da bismo uštedeli nešto vremena (i kilometara) i sačuvali snagu za još dva naporna dana, dogovorili smo da nas na polaznu tačku, selo Vuči Del (1100m), meštani prevezu džipovima. Vuči Del se nalazi gotovo na samoj granici, na vrhu sela je bivša karaula. Dok se vozimo pored puta naziremo stara, napuštena, rudarska okna. Lagano, najpre kroz bukovu šumu koja postepeno prelazi u livade i pašnjake, posle dva sata uspona dolazimo na vrh Ruj (1706m). Na vrhu dva granična kamena, gotovo jedan do drugog, na kojima još uvek stoje oznake SFRJ i NRB. Mnogi prošetaše do stotinak metara udaljenog grebena na Bugarskoj teritoriji. Vidik nam je izuzetan. Na našoj strani planine oko doline reke Lužnice - Golemi Stol, Talambas, Vlaška i Greben planina, u daljini se nazire sjajna traka Vlasinskog jezera i iznad njegaVardenik, Gramada…. U Bugarskoj, u daljini Rila i Vitoša još uvek pod snegom, a ispod nas visoravan Znepolje, Jarlovsko jezero, varoš Trn, predeli gde su nekada Srbi činili većinu, a sada su potpuno asimilovani… U povratku silazimo najpre na vrh Orlovac, ispod koga  se na 1500m nalazi izvor koji ne presušuje čitave godine. Zatim, do skora aktivnim graničnim patrolnim putem,  dolazimo na drugi vrh po visini, kameniti Vetren (1456m). Tu su nam gotovo na dohvat ruke Vlaška i Greben planina, između kojih sasvim lepo pratimo liniju kanjona plahovite Jerme. Oko 18h ponovo smo u Rakiti, nakon 15km pešačenja. Posle zasluženog piva ostaje vremena za obilazak malog kanjona Cedilka ispred Zvonačke Banje, i vožnju kroz deo kanjona Jerme.

U povratku nismo odoleli da ne obiđemo hotel ,,Mir’’ do 2007. godine   najvažniji i najposećeniji turistički objekat jugoistočne Srbije.  Uvek pun gostiju, između ostalog imao je tri bazena sa termalnom, lekovitom vodom temperature 28°C. Zanemeli smo pred demoliranim zdanjem i ispoljenim divljaštvom. Kažu da je to učinio zakupac hotela koji je poskidao i porušio sve što je moglo i prodao kao sekundarne sirovine. Sledi poznata priča – u banju gotovo više niko ne dolazi, ljudi koji su tu radili ostali su bez posla….   Dok u sumrak krećemo ka selu Strelac, gde ćemo prenoćiti u internatu Osnovne škole ,,Dobrinka Bogdanović’’, ispraća nas prelepa silueta grebena Asenovo kale (1032m) koji se nalazi iznad same banje.

U subotu krećemo posle doručka za koji se pobrinulo ljubazno osoblje škole, na čelu sa direktorom Milanom Stankovićem. U Babušnici se pozdravljamo sa Sašom, zahvalni na vremenu koje nam je posvetio i isrpnim informacijama o ovim predelima. U Beloj Palanci nas čekaju Maja i Miki, koji će nas naredna dva dana povesti do najskrivenijih kutaka Stare planine. Obilazimo hidroelektranu Temac sagrađenu 1939. godine. Nalazi se na reci Temštici koja nastaje spajanjem Visočice i Toplodolske reke na mestu koje zovu Mrtvački most.  Posle nepuna tri kilometra uspona izlazimo na atraktivni vidikovac Vikalište, odakle se sve vidi kao na dlanu. Crvena stena podseća na neke mnogo poznatije i veće kanjone.

Nastavljamo kroz prelepi kanjon Toplodolske reke. Korito i strane kanjona, od glatkog crvenog peščara, kao da su od bakra. Uputili smo se u jedan od najskrovitijih kutaka Stare planine - Donji Visok. Tačnije u Topli Do, naš krajnji cilj, najslikovitije i najusamljenije staroplaninsko selo, podno Midžora. Upravo zbog toga mnogi od nas su odavno sebi obećali da će ovde doći. Tu ćemo u naredna dva dana zaboraviti na komfor i pokušati da razumemo zašto je neko, boraveći ovde, napisao - zaustavljeno vreme na pozornici prirode Stare planine. Prvi utisak neverovatan, zaista kao da je vreme ko zna kada stalo. Sudeći po arhitekturi autentičnih, zbijenih kuća oblepljenih blatom, otprilike na prelazu iz XIX u XX vek. Dok se naš autobus parkira na seoskom ,,trgu,, pored odavno zatvorene, polusrušene kafane, podignute na samoj obali reke, dočekuju nas radoznali meštani. Narednih dana saznali smo da ih ima pedesetak, uglavnom starijih. Ostali su da  žive tu,  čuvajući svoja ognjišta, ne zna se za koga. Sve što je moglo, gotovo da je pobeglo u Pirot, Niš, Beograd…Ovde odavno ne gledaju na drum hoće li im se vratiti. I još pamte kako je nekada bilo, kada su bili puni i mahale, i škola, i staje i obori. Kažu da su struju imali pre Pirota. A ,,život’’  je tako blizu jer se, idući levo iz centra sela terenskim vozilom ili pešice, uz Vodeničarsku reku, posle samo desetak kilometara stiže do ski centra Babin Zub.

Mi ćemo desno, u dolinu koju je malo ljudi posećivalo, zapravo do kraja devedesetih samo meštani i graničari. Prvi dan naše toplodolske avanture započinjemo obilaskom Piljskih vodopada. Ime su dobili po vrhu Pilj, ispod koga nastaju. Donji vodopad je, sa svojom kaskadom visine 64 metra, treći po veličini u Srbiji i do 2002.god. bio je poznat samo lokalnom stanovništvu. Mnogobrojne kaskade, manji i veći slapovi nagoveštavaju da mu se približavamo. Malo zatim, tiho pa sve jače, čuje se huk vode i pred nama se odjednom pojavljuje prizor za pamćenje. Uz zaglušujuću buku voda divlja i obrušava se niz stene u vidu ogromne zavese. Opčinjeni, pravimo dugu pauzu i onda se grupa deli. Manji deo se istim putem vraća u selo, dok veći deo želi da vidi i Gornji vodopad. Po teško prohodnom terenu, idući uz Lisevski potok, sami trasiramo stazu. Posle nešto više od sat vremena dolazimo do Gornjeg vodopada koji nešto manji od Donjeg i nije toliko atraktivan. Ipak i tu smo napravili par prelepih fotografija i krećemo nazad.

U selo se vraćamo u sumrak i tek tada se smeštamo kod naših domaćina. Prilaze Mile Steva, Munja i vode nas kroz mračne sokake u svoje stogodišnje kuće. Ostalo je još dovoljno snage da se okupimo u jednoj od njih i zapevamo uz Draganovu harmoniku. Sa ovih 14km na vodopadima danas smo prepešačili ukupno 19km.

Nedelja…. Cveti. Seoska crkva zaključana katancem, na kvaku zadenut buket cveća. Rekoše nam - ,,Pop iz Temsku dođe kad si stigne’’. Danas nije stigao. Pored crkve kućica na kojoj piše O.Š. ,,Dušan Radović’’. Rekoše još da dva učitelja iz Pirota dolaze da uče preostala dva đaka u selu. Preko puta velika, stara škola. Nekada je imala 120 đaka u prva četiri razreda. Sada provaljen krov, povađeni prozori.

Razmileli smo se po selu,  fotografišemo. Sokaci između kuća još uvek su pusti. Danas nas očekuju nova zadovoljstva - obilazak preostalih vodopada, onih najudaljenijih. Posle male avanture sa našim busom, nastavljamo pešice, ovoga puta uz Javorsku reku. Slapove, bukove, male vodopade i potoke koji naviru sa svih strana više niko i ne broji, niti se raspituje imaju li ime. Obilje vode stvara najlepšu muziku, uživamo. Uporedo sa njima smenjuju se tek probuđene šume, livade i voće, kroz čije rascvetale grane gledamo Midžor i Bratkovu stranu prošarane snegom. Svakoga časa prelazmo sa obale na obalu, snalazeći se na razne načine. Nekoliko puta zagazismo bosi u ledenu vodu, prelazeći preko crvenih, pločastih stena, jer drugačije ne bismo mogli dalje. Zasluženu nagradu dobili smo posle četiri sata pešačenja, kada se ispred nas ukazao jedan od najlepših vodopada Stare planine – Čunguljski skok visok 42metra. Voda se niz glatki kameni zid crvene boje, kao da dolazi sa neba, obrušava sa visova Orlovog kamena. Sada smo sigurni da smo za ovu akciju izabrali najbolji termin u toku godine.  Znamo da smo u kraju u koji osim planinara više niko ne dolazi – pojate su odavno ugašene, a puteva nema, čak ni onih za eksploataciju šume. Ta usamljenost i netaknuta lepota nikoga nisu ostavili ravnodušnim.

U povratku ponovo taj neprekidni, umirujući šum vode. Obilazimo preostala dva vodopada Krmoljski (dve kaskade ukupne visine 16m) i Kurtulski (26m), svaki od njih lep je na svoj način.U selo stižemo posle 17 časova, nakon novih 20km pešačenja. Nemamo puno vremena za sedenje sa domaćinima koji nas, željni priče i gostiju,  mole da ne polazimo još. Ipak, tek po jedno pivo u čast Sanjinog rođendana i krećemo. Kratko se zadržavamo u manastiru Temska, zadužbini braće Dejanović,  iz XIV veka. Sledi naravno neizbežna večera kod ,,Marjana’’ u okolini Niša.

Pola sata posle ponoći, preumorni ali sa puno utisaka stižemo kući. Za tri nezaboravna dana svim čulima upijali smo aromu prošlosti, šum reka i huk vodopada. Mali deo zabeležili smo foto-aparatima, dok je mnogo veći deo svako poneo u sebi, kao uspomenu zbog koje će ponovo doći.

Miroslav Bogdanović