IZVEŠTAJ SA AKCIJE: BUGARSKA – Stara planina (Botev), Vitoša (Crni vrh)

• | Štampa |

Detalji

Kategorija: IZVEŠTAJI

Datum kreiranja petak, 18 jul 2014 10:05

Pogodaka: 4433

BUGARSKA: Stara planina (vrh Botev), Vitoša (Crni vrh)
26. – 29. juni 2014. god.

Četvrtak...
Sa železničke stanice u Čačku, od „lokomotive“, krenula je ka Bugarskoj ,,šestogradna” ekipa planinara. Trinaest članova PD

„Kablar“ iz Čačka, tri planinara iz Niša, jedan iz Uba, jedan iz Kraljeva jedan iz Novog Sada i jedan iz Paraćina. Toplo, vlažno, šareno nebo, prijatna vožnja u klimatizovanom busu, koji polako punimo sve do Niša, gde ulaze poslednji putnici - vodič Miki sa damama. Na putu, tamo ka istoku, ponegde gužva, napravili je građevinci u želji da smanje gužvu na putevima. No, opušteno, to će trajati godinama. Sela kao gnezda, smeštena pod brdima, ali prazna. A iz praznih gnezda ne izleću mladunci. Ima  neomalterisanih, započetih pa ostavljenih objekata. Neki čekaju da se završi put, pa da se i sami završe, ako se do tada ne uruše. Ponegde povaljane livade čekaju asfalt, a kočići pokazuju auto međe. Mi žurimo da stignemo za normiranih 12 sati putovanja, prekoračenje propisanog vremena znači potencijalnu opasnost od kazne. Vozač se zbog toga stalno ljutka, pokušava da promeni plan puta.
Do Sofije ništa novo, i u 15:15 smo kod hrama Aleksandra Nevskog. Tražimo prodavnicu planinarske opreme. Žurimo u nju, kao Haso u džamiju, ali, bolan, u „Steni“ je sve preskupo. Nismo se istrošili, iako smo nameravali. U crkvi „Sveta nedelja“, poklonili smo se moštima našeg kralja Milutina. Kratko osveženje u centru Sofije i nešto posle 17 sati nastavak vožnje ka istoku. Malo lutamo tražeći pravi put, zatim, kroz plodnu dolinu, nastavljamo dobrim putem. Dobar je jer nema šta da ga istroši.
Polja popunjena pšenicom, koja počinje da žuti. Trudi se, ali ne može da dobije onu boju zlata koju imaju polja suncokreta. Da li i ovde važi pravilo „hleba i ulja“?  Igara im je dosta, od socijalizma do tranzicije i dalje. Ukazuju na to ,,pokojne,, fabrike, stambene zgrade, izletišta... Nove fasade, sa zapadnim slovima i bojama, su kao poplava, pokrivaju ono ispod. A ispod je borba većine za preživljavanje. Put pust kao da je lokalni. Okrećem se oko sebe i pogledom tražim tu visoku planinu na koju smo se namerili. Sve naokolo deluje nisko i pitomo. Gde se sakrila, pitam se? Stižemo u gradić Kalofer, gde ćemo prenoćiti. Ime je dobio po osnivaču čiji se spomenik nalazi na obližnjem brdu. Sa drugog brda na gradić gleda sličan, samo još veći, zovu ga monumentalni. Visok 18 metara, od komada kamena sagrađen, figura jedne od najvećih istorijskih ličnosti Bugarske - Hrista Boteva.
Bez mnogo teškoća, pronašli smo lep, mali, privatni hotel pod nazivom CUCOVA KЬŠA (TSUTSOVA HOUSE). Stigli smo oko 20 časova, smestili se, pa krenuli u razgledanje ovog starog objekta sa novim delom, dograđenim u istom stilu. Divno, cvetno dvorište u gradiću u Dolini ruža. Prostor ukrašen starim posudama i alatima korišćenim pre industrijalizacije. Takođe, prostor u kome čovek poželi da dugo ostane i da mu se, s vremena na vreme, vrati.
Kalofer je mali, tek par hiljada stanovnika. Nekad je imao tekstilnu industriju, fabriku ležajeva i stočarstvo. Danas, tu i tamo, poneka koza. Lepo uređen centar, sa par restorana, očekuje turiste. Tu, na vodi reke Tundža, koja dolazi sa prostora koje sutra obilazimo i zna da podivlja i poplavi grad. Svako ima svoju Čemernicu, Nišavu, Moravu…
        
Petak....

Dvorište Cucove kuće i objekti puni su starinskih sprava. Jedna od njih je dekanja, debela daska popunjena kratkim testericama i oštrim kamenim pločicama. Domaćica Dobrinka kaže da je služila za vršidbu. Sledeća zagonetka je konkuma, posuda od pocinkovanog lima, veličine doboša. Služi za ružino maslo - kaže domaćica. Priča legendu da su dve takve posude, napunjene ružinim uljem, nekada davno spasile su grad od požara. Tako su, od Turaka, svoj gradić mirisom ruža spasili od mirisa gareži.
Lepo, sunčano jutro. Dobro smo se naspavali, a ko je poranio imao je prilike da se naskita po gradu. Najpre do spomen parka posvećenog Hristu Botevu. Na ogromnim kamenim spomenicima istaknute su tri godine: 1876, 1923. i 1944.  Prepoznatljivo: oslobađanje od Turaka, Austrougara i najzad od Nemaca. Nema podataka ko se to, i kada, oslobađao od Slovena.
Oko 9 krećemo ka startnoj tački. U suret nam dolaze učesnici festivala folklora sa gajdama i bubnjevima, u narodnoj nošnji. Stajemo, škljocamo i divimo se toj maloj skupini, čuvarima petrovdanske tradicije. Vozimo se ka selu Panicite na skromnih 608 mnv, velikih visina u oku još uvek nema. U 9:45 krećemo najpre pored rečice, zatim pored kuća i pustih odmarališta, razvaljenih kao i socijalizam. Uz reku ravno, a onda preko žila i jaruga uzbrdo. Susrećemo na stazi one koji su gore, na visini, dušu već zadovoljili. Najčešće Bugare, ali ima i Baskijaca, Turaka, Francuza.... Mi ponosni, iz Srbije, društvance šest gradova. Sa Baskijcima Zvonko menja gljivarska iskustva. Huči voda, nema nam više tišine. Ušli smo u Nacionalni park Centralni Balkan. Niko nas ne juri da naplati ulaz kao na Durmitoru. Umesto naplatne rampe tabla na kojoj piše da su ,,mečkite,, ljubazne životinje koje, ako ih sretnete, ne treba uznemiravati. Bacite ranac i budite sasvim mirni, prevodimo sa bugarskog na srpski. Nadamo se da smo dobro razumeli šta treba uraditi kad sretneš mečkitu sa malim mečićima.
Staza je uredno markirana plavo belim oznakama. Kočići visoko postavljeni, ni u zimskim uslovima ne možeš omašiti. Oblačno je, ali suvo. Mostići i klupe olakšavaju kretanje. Penjemo se, čini se, čitav dan i najzad, oko 14:30, prevoj, a iza njega Planinarski dom - hiža „Raj“. Ispred je stena sa pet memorijalnih ploča, a iznad doma ono zbog čega smo došli, jedan od najvećih vodopada na Balkanu - Rajsko prskalo (124m). Smestili smo se svi u dve sobe, u dobro poznate spratne krevete. Podsećamo se i zbijamo šale na račun spavanja u planinarskom domu „Ivan Vazov“ na Maljovici 2011. godine. Još od tada neki govore: „kad sam u taj krevet ušla, u svaki ću“. Za razliku od Vazova, planinarska kuća „Raj“ je čista i lepa, sa kunjihom koja radi, posebno ozidanim toaletima i tuševima. Topla voda za kupanje, dom ravan hotelu o kome sanjaju umorni planinari.
Kratak odmor, pa žurimo na vodopad. Njega povremeno sakrije magla, ali ne ona gusta, nepomična. Igra se sa nama „sad ga vidiš, sad ga ne vidiš“. Tako je i lepše. Divimo mu se, slikamo ga, malo kisnemo, malo se znojimo. Kod doma smo ponovo oko 17:00. Jedni pokušavaju da zapale vatru i ispeku sakupljene pečurke, drugi za stolovima u predvečerje uživaju u pogledu na vodopad, treći neumorno fotografišu... Polako se spušta noć, postaje sve svežije. Rano idemo na „počivku“, čeka nas naporan i uzbudljiv dan.U kolektivnom smeštaju je veoma zanimljivo. Pljušte šale, dosetke, planinarska iskustva, vicevi, da bi se ubrzo sve utišalo...

Subota....        

Vidovdan, sunčan, onakav kakvog priželjkujemo. Nismo iskisli prethodni dan, a najavljivali su. Za danas prognoza sasvim OK, nadamo se. Čeka nas dug put, poranili smo, krećemo tačno u 06:10. Staza zemljana, između klizave trave, ali nije mnogo vlažna. Sa visinom na njoj je sve više kamičaka. Nema mnogo sunca, skrivaju ga oblaci, baš kao prethodnog dana magla vodopad. Blagi vetar nas suši. Kleka poležara je rodila, borovnica je ponegde cvetala, malina nam kaže - prerano ste stigli... Zvonko kaže da čuje medvede, dole negde, daleko u šumi. Znamo da ih ima, ali ne znamo da li se to oni čuju. I konji na ovim prostorima ulepšavaju boravak. Čitavo krdo pokrilo brdo. Prelazimo s vremena na vreme vodu, onu koja pada, a od toga ne strada. Valjda to jedino može voda. Posle livada stižu stene. Blago ,,mene“! Ali uz stene i novo uže, pune ga ruke drže.
Korak po korak stižemo i na vrh, a tamo vojni objekat, antene i ko zna šta drugo. Tu je i ono što mi volimo, stari planinarski dom. Pored ulaza tabla BOTEV VRЬH 2376 metara, najviša tačka čitave Stare planine. Nekolicini je ovo prvi uspon preko 2000 metara, pa im  čestitasmo. Pijemo čaj, pivo, stavljamo pečate, slikamo se, a onda pokret nazad istom stazom. Oblaci uporno skrivaju planinu. Ostajemo bez naručenih i očekivanih pogleda. Magla se ne da, ali ne damo se ni mi. Ako ona neće da se digne, mi ćemo da se spustimo. Prvo do doma, gde nas čeka dobra čorba od boba ili od karfiola, po želji. Salate nema, prethodni dan svu pojeli gladni planinari. Dok u kotlarnici sušimo mokru odeću stiže čovek sa džakom plastike i pravo u kotao. Prva faza je izvršena, tj. selekcija sekundarnih sirovina radi. Ali umesto reciklaže, plastika ode u nebo u obliku smrada, gasova, otrova...  
Ka minibusu idemo putem kojim smo došli prethodni dan. Na prevoju se stado konja igra i pozira elektronici. Posle zelene boje, dominantna je žuta, livadska. Nastavljamo kroz dobru bukovinu, koju snažne žile drže na kamenu. Prelazimo opet iste potoke, česme u planini, stižemo do mirnijih voda u dolini. Malo uzbrdo, malo nizbrdo, povremeno ne znaš da le se penješ ili silaziš sa planine. Susrećemo opet grupe i pojedince. Neko kaže „dobri den“, neko „dobar dan“, neko se samo nasmeši. Do busa stižemo u 16:40. Prešli smo 22,5 km, 1450 metara uspona i 2160 metara spusta.  Tako smo napustili rezervat Džendem ili, prevedeno sa Turskog, Pakao.
Vozimo se nazad do Kalofera, večera, osveženje i oko 18:30 krećemo ka Sofiji. Biramo nešto duži, ali udobniji put, preko Plovdiva. Presekao je polja ucvetalih suncokreta i zelene, pirinčane, tepihe. Prvi put ih vidimo u Bugarskoj. Ovaj deo je njihova Vojvodina. Deluje bogatija od naše, krase je riže i ruže. Odmaramo i telo i oči na ovim prizorima, sa željom da potraje što duže. Posle jedne pauze čuje se Nikola „majstore, ruka, ruka“. Neće on više sedeti uz klizeća vrata. Dosta je zauvek jedna noga. Ruku ne damo.
Pao je mrak, lutamo po Sofiji, nigde putokaza koji nam je potreban. Stajemo više puta da se raspitamo i najzad nalazimo put koji vodi da našeg sledećeg odredišta, planinarskog doma „Aleko“, na Vitoši. Dom je stari, proveren. Smeštaj dobar, čisti kreveti, zajedničko kupatilo na spratu...

Nedelja....
 
Posle dužeg spavanja, čeka nas čisto, sjajno nebo, bez magle i oblaka. Krećemo u 09:15 markiranom stazom kroz šumarak i preko livada. Gde god staneš voda, pune patike. Da nije visine, mogao bi se gajiti pirinač. Neko sivo, nisko rastinje, verovatno iz porodice vrba, pokriva teren. Zatim cveće cigla boje, kleka, livade i u njima čemerika kao da je zasejana. Ovde je već potreban botaničar. Iznad nas žuto-zelene vulkanske stene. Iza leđe Sofija, okupana suncem. Već u 10:45 izlazimo na  ČERNI VRЬH - 2290 mnv. Na vrhu ozidani objekat, ogromna livada, stene, pa brda od stena, lepi pogledi i mnogo izletnika. Jedan opšti vašar na livadi bez muzike, šatre i pevaljke. U planinarskom domu pečatiramo knjižice. Posle odmora zajednička fotografija i oko podneva krenusmo nazad, ovoga puta drugom stazom. Kroz izletnički prostor u smrčevini stižemo do našeg „Aleko Konstantinov“ doma. Tu smo u 13:30 posle pređenih 12 km, i blizu 600 metara uspona.
Oko 14:30 krećemo, ali našem minibusu se ne ide kući. Do Sofije nekako, od Sofije nikako. Po ravnom i nizbrdo ide, uzbrdo kao umoran konj. Nekada su dobri vozači sa dva ključa radili generalku na drumu. Danas majstor samo kaže elektronika i gotovo. Samo da izdrži do granice, posle ćemo lako. Samo još do Niša, posle ćemo lako. Joj, kad bi do Kraljeva i posle ćemo lako. Dođosmo do Adrana i tu konačno, nešto posle ponoći, ,,crče konj“.  Pola sata sačekasmo drugi, čini nam super brzi, ispravan bus. Naslušasmo se za to vreme ,,muzike“ sa dveju različitih, novokomponovanih, seoskih žurkica.
Noć je lepa, ne želimo da nam veliko kašnjenje kvari ukupan doživljaj. U Čačak stižemo oko 2 sata po ponoći. Rastajemo se, kao i uvek, umorni i srećni.
Bratislav Radovanović - Bato