C. GORA: PROKLETIJE - Zla Kolata i Trojan - 18./20. 07. 2014

• | Štampa |

Detalji

Kategorija: IZVEŠTAJI

Datum kreiranja subota, 09 avgust 2014 19:01

Pogodaka: 2548

18. 07. 2014. god.

            Broj veliki, autobus takođe, 12.45. Dan julski, ali ovogodišnji, kao da su poplave ohladile ove prostore. Nije za kupanje, ali odličan za putovanje. Kod lokomotive je nas 34, toliko ih nema ni u vozu. Sastav: Beograd, Milanovac, Čačak. U Kraljevu nam se pridružuju Kragujevac i Kraljevo. Sa njih četvoro smo kompletni, od 14. do 72. god., spoj mladosti i iskustva. Sa zadovoljstvom i brigom spuštamo se ka jugu. U našem Orijentu smo u 15.15 na pauzi, ćevapi, mantije, boza. Nema piva, biće ga kada prođe post, nemamo vremena za čekanje. Krećemo u 16.15.

            Na granici smo u 17 h, granica bez gužve. Brojim lične karte, jedna manje. Podsećaju me da može biti moja, ali ja znam da sam vadio moju kesu. Vadio, ali nisam i izvadio ličnu. Nešto me je prekinulo, a „kreč“ učinio svoje. Mi žurimo, a oni usporeni, prođosmo bez problema, uz napomenu da su nas pustili bez dozvole, sa čime se vozač nije složio, ali ni bunio. Na njih smo potrošili 35 minuta. Dobar put kroz tunele, gore iznad klisure, dočarava ove prostore. Od Andrijevice sitna kiša. U Gusinju prvo iznenađenje: ključ je kod vlasnika kafane, a kafana zatvorena. Pozivam ga preko satelita, a gazda nasmejan stiže sa druge strane ulice, iz novog restorana Primorka. Zahvaljujem mu se na tačnosti, koja mi je smanjila adrenalin. Dalje ćemo lako, sve nam je u rukama. Ali posle sunca dolazi kiša, ona prva i ona druga. Put sve uži, a autobus onaj veliki, otišao u visinu, dužinu i širinu. Raste napetost. Hoćemo li stići do doma? Provlačimo se opet kroz tunele, one prirodne. A vozač Dragan razapet između savesnog odnosa prema poslu i naše želje da ne nosimo torbe i cegere gore do doma. Kišica nas podseća gde smo došli. Kalauz nam je omogućio da ugledamo svetlost sa neba iako je sunce davno zašlo. Tu, u Grbaji, zagrađeni Prokletijama, tonemo u renovirane krevete planinarskog doma „Branko Kotlajić“. Neko u sobu, neko na tavan, neko na klupu, neko na sto. I jedan sator se rasirio, tu odmah do rumunskih.

1. 07. 2014. god.

            Oblačno nebo, obećava dan sa manje znoja. U 6.10 smo postrojeni, dole na raskrsnici. Vodič Bobi kreće ka Gusinju do prve raskrsnice, na kojoj se sa zadovoljstvom rastajemo sa asfaltom. Nas trideset i dvoje ćemo na ovu stranu, njih šestoro odoše gore u nebesa kraćim putem, onim alpinističkim, pravo na vrh Očnjak, od njega vas hvata vrtoglavica ako ga duže posmatrete sa zemlje. Mi smo na bezbednom terenu, idemo putem kojim su odozgo stolećima silazile tone sira. Na konjima, magarcima, leđima. Put čvrst, ponegde i malo blata. Oubičajeno, kroz šumu pa kroz livade. A šuma, bogata lisičarkama i vrganjima, puni kese. Nešto se gore puši. Tu smo u katunu Popadija, valovite livade, a na njima nekoliko katuna. Zidovi kameni i drveni, krovovi savremeniji, od onog otpadnog lima. Da da li su oni čuli za sekundarne sirovine? Sevaju aparati, nadamo se danas ništa drugo. Trebalo nam je dva sata, zbog gljiva, jagoda i borovnica, da ugledamo ovu lepotu. Odozdo izlazi stameni Skender Čukić. I on ima štap, ali onaj izrađen na ovim prostorima. Pozdravlja se sa nama, upoznaje i priča o prostoru, pokazujući stazu kojom treba da idemo gore ka onom „Grku“. Pokazuje, ali i opominje na mogućnost susreta sa poskocima. Ovde na livadama ih nema, ali gore se ponekad, penju i na drvo. Od ostalih stvorova nabraja vukove, lisice, divokoze, divlje svinje, koje su se spustile dole niže. One spustile, a medvedi se ponekad pojave na nekim prostorima.  Priča nam i o surovosti ovih prostora i potencijalnim opasnostima. Pominje i slučaj Čeha, koji je na gore na Zloj Kolati, poginuo zajedno sa sinom. Bili su alpinisti, ali to nekada nije dovoljno na ovim prostorima. Magla je jedan od ozbiljnih neprijatelja, a mi idemo gore ka njoj. Česi i Slovaci su česti gosti na ovim prostorima. Prolazimo pored krave sa kićankom, objašnjava nam da je to ukras radosti što se otelila. Spustio se sa nama preko livade do staze, da nam malo skrati put. Gore preko staze prelazi plavo, debelo crevo. Na njemu imamo poslednju vodu. Hodamo lepom stazom, posmatrajući onu dole Popadiju. Izgleda da je ovo do sada bilo zagrevanje pred strminu koja nas čeka. Posle strmine smo na grebenu. Odozdo zovu da pogledamo Šuplja vrata. Neko se vraća, neko nastavlja grebenom. Oštar greben traži opreznost. Obe strane su veoma strme, lako se saplećeš. Iza grebena smo na sigurnijem terenu, ali i dalje strmom. Znamo da je vrh negde gore, na njegovoj smo strani, međutim ne znamo koliko će to trajati, a izgleda sve duže. Trava i kamenje se takmiče, ko će koga pokriti. Izgledaju kao da su posejani. Sve jači vetar tera nas da se pomeramo što dalje od njega. Konačno vidimo da je neko gore seo. To su naši momci, koji nas obradovaše i nema dalje. Tu, u magli, na vetru, presvlačenje, ubacivanje iz ranca u želudac, slikanje. Dovoljno je prostora za sve nas. Vreme: 10.40, Čeka nas silaženje drugim grebenom, ka Popadiji. Magla donosi dilemu: dokada ići tim opasnim grebenom, sa ovoliko ljudi. Odlučiše da se ne ide do kraja, tamo ka putu. Pada odluka, ali stiže neizvesnost, kako ćemo dole bez staze i znanja o terenu. Kao i obično, stižu predlozi i pitanja, Zašto ovo ili ono? Bobi traži put do cilja, onaj koji je manje rizičan, nema vremena za objašnjavanja. To će ostaviti za dole. Ali od jedne uređene grupe odozdo, nastaje nekoliko njih gore. Na sreću, oprezni smo. Silazimo lagano, odozdo viče čobanin. Ej, šta to radite, pobićete mi ovce. Pokazuje nam kuda da siđemo. Stižemo do njega, a on sa goleme stene posmatra stado, ovde u dolini Bistrice ili Bistričine kako je oni zovu. Na sreću, silazak se završio samo sa jednim otokom na nozi. Spustili smo se koristeći noge, ruke i zadnjicu. Posle livade, stižemo do staze kojom smo se penjali odozdo. Jednoj grupi je rano za povratak. Njih petoro odlaze na greben i vrhove Popadija i Talijanka, da ulepšaju ostatak dana, u koji se vratilo sunce. Ponovo smo u katunu Popadija, ali bez Skendera, kod koga želimo kupiti sir. Tu na prvom katunu pitamo za njega, upoznajemo se sa domaćicom, simpatičnom staricom koja kaže da je njegov katun gore, međutim, nama se više ne ide uzbrdo. Otud iz katuna nas neko doziva, pita ko smo, odakle smo i komanduje „Ulazi brko!“. Poziva i sve ostale. Tako se grupa nas smestila, tu u katunu, pored domaćina Meha Nikočevića, koji leži zbog povrede noge. Žilav, bistar, simpatičan, osamdesetogodišnjak, željan naroda, priča nam o sebi, prostoru, ljudima ovoga kraja. A supruga sipa vareniku, nudeći kafu. Do varenike se dolazi posle onog gustog, slatkog, debelog sloja na vrhu. Ona ponosno govori o deci, koja su joj čak do Australije. Nabraja neke zemlje, zaboravila na Belgiju, Meho je podseća. A njih je dvanaest ili trinaest, u zavisnosti od toga kako je ko čuo. Tu im je ostao onaj najmlađi, koji, igra fudbal. Ne ide nam se od njih, koji žive dole, u Gusinju, ali nas možda ostali čekaju tamo negde. Pozdravljamo se uz slikanje ispred katuna. Dobacuju: slikaj onu tamo kamenu, slikaj me sa teletom.  Uzimamo adresu, srećni što smo sreli ove dobre i gostoprimljive ljude. Na naše iznenađenje, druga grupa je zasela gore, na sledećem katunu. Piju kafu dok im se kese pune sirom. Slikamo, priključujemo im se. Potrošićemo im surutku, sir ne možemo, ima ga mnogo. Spuštanje je istim putem. Dole u domu smo u 16.10, ponovo na visini od 1160 m, a bili smo na 2190 m. Ostalo nam je da se pripremimo za sutra, ali i da pripemimo kolektivnu večeru. A ona od onih sa planine, lisičarki i vrganja. Vešte ruke iskusnih planinarki, uz začine, salate, vruću rakiju i vino ulepšaše nam veče. Sledi logorska vatra, za one mlađe i jače. Odlazim na spavanje punog stomaka i glave pune utisaka.

            20. 07. 2014. god.

            Vredna družina silazi sa brda, dole do raskrsnice. Poranili smo, čeka nas dugo hodanje i putovanje. Pet sati je, očistili smo dom, zatvorili vodu, ugasili lepetriku, onu solarnu, zabravili vrata, ostavili Rumune same, tu pod šatorima. U autobusu muk, zbog ranog ustajanja, ali i onog granja i uskog, okrnjenog asfalta.  Treba proći i one kritične krivine. Prođosmo lagano i pored suvih korita potoka. Put sve širi, ali kakav li je onaj gore ka G. Vusanju? Rečeno nam je da je sve asfalt i da može i veliki autobus od 50 sedišta, ali to u ovim prostorima nije dovoljno. Kamene ograde kao da prete da nam pokvare dan. Na raskrsnicama pitanje: kojim putem dalje? Nekadašnje oznake oštećene, namerno ili slučajno, nama je svejedno. Ipak, pogodili smo pravi put i stigli gore do G. Vusanja posle 5 km od Gusinja. Tu gde je nekada bila moćna policija, prazni objekti. Rekoše da je i stara drvena džamija prazna. Nema naroda, ima novih kuća, onih od Belgije do Australije. Autobus se okrenuo, a Boban krenuo. Žuri mu se po ovom sunčanom jutru, ne zna kako će biti kasnije. Njih dvojica ostaju u autobusu, jedan zbog plikova, drugi zbog alkohola. Uzroci različiti, posledice iste. A mi danas krenuli ka onoj Zloćudnoj umesto juče, zbog puta i granja. Gore zbog umora, bolje zbog vremena. Izgleda nam da više i nećemo ići nizbrdo dok ne stignemo do cilja. Staza markirana: prvo malo asfalt, pa sledi širok kamenit drum, koji svake godine menja svoj izgled. Menja ga surovost ovih prostora.
Razara i nosi voda, kidajući i vodovodna creva, a čovek se bori da ga nekako održi u prohodnom stanju. Naroda malo, ali verovatno stigne poneki dolar iz Amerike, Kanade ili Australije, da ga okrpi do iduće godine. Posle puta, i poneke livade, stiže šuma, nije nas iznenadila. Bukovina, ona stara, iznemoćala lagano ostavlja prostore mlađima. Prelazimo potoke, izlazimo na livadske prostore. Mirisne, zelene, žute. Ima i drugih boja i mirisa. Majčina dušica je i ovde našla svoje mesto. One stene su odraz, znak surovosti ovih prostora. Stigli smo i do ostataka jednog katuna. U njemu klupe, ostale za nas i ostale dobronamerne posetioce planine. Tu, blizu, je i poslednja voda, koja kao i nekada teče niz drveni oluk pokriven mahovinom. Ne razume se u Celzijusa, ali mi znamo da joj je samo nekoliko stepeni. Dalje će nam noge kvasiti samo rosa, ali ne dugo. Tamo, u dolini zvanoj Ćafa bor, ili nešto slično pobijeni žuti kočići. Pobila ih priroda da ukrasi ove prostore. Ali tu je i čovek stavio svoje oznake, za gore i dole. Piše da smo hodali oko 2,5 h, ali da nam treba još 3,5 do vrha. Pomišljam, na osnovu razvučenosti, da neće svi dalje, ali oni me demantuju. Osim onih koji su se već odlučili da dole negde ostanu, svi krenuše ka stenama, tj. nas 33. Čeka nas sve više i onog ručnog rada, gde nam štapovi smetaju. Prelazimo sa grebena na greben. Vrh odmiče, tempo za mene oštar, stiže umor, sa njim i dilema, ići ili ne ići. Na planini ništa novo. Glava i noge neće dalje, bez njih ne mogu. Pozdravljam se sa družinom u 10 h i ostajem na steni. Odmaram i uživam u posmatranju okoline, čak tamo do Vezirove brade. Dole negde ću videti i kamp na kome se šarene šatori. Rekoše da su tu Poljaci. Rekli su da je to kamp sa živom vodom, ko bi ga postavljao tamo gde nama vode. Evo i stiže mi potvrda odozdo, susrećem se sa Poljakinjom iz Pozdanja. Sama krenula gore, za njom će uskoro i drugi. Dole u onoj žutoj dolini pravim hladovinu i slušam ćaskanje odozgo, više nisam sam, nih troje se odlučilo za povratak. Sa njima i ja dole, ali kratko brzi su, odoše do Oka Skakavice i Vodopada Grlje. Ja ću lagano do vode i dalje. Čujem gromove, a vedro nebo. To su oni gromovi što ih stvara kotrljajuće kamenje i stenje. I to se ponavlja nekoliko puta. Prolazim bračni par koji plasti, žale mi se da je seno pokislo i pocrnelo. Tako sam opet stigao od kamena do kamena. Gore su one stene a ovde kamene ograde. Uskoro čujem konja, iznenadio me. Nosi konjanika a za njim i onaj drugi sa samarom. Pitam čoveka da li u mestu ima neki taksista da skoknem do doma i uzmem štapove koje sam zaboravio. Pođi zamnom, kaže čovek. Želim na konja, ali mi on pokazuje da treba i dalje da tabanišem. Susrećemo stado goveda, na teletu plastična ploča, neka vrsta brnjuške, ali za odbijanje teleta od sise. Stižemo do konjanikove kuće. Zove nekoga čovek, ali ništa od taksija. Dalje usput pita druge, ali priča ista. Tu je sa konjima došao da Poljacima iznese šatore gore do kampa. Nešto kasnije za njima će krenuti i dvojica biologa iz Novog Sada, koji se bave istraživanjem insekata, ako sam ih dobro razumeo.

            Tu u komšijskom dvorištu oslobađam noge znoja i smrada, ručam i odmaram u hladovini.  Pusta je nekadašnja policijska stanica. Podseća me na naše ćirine železničke stanice. Zgrada bez vrata i prozora. Dole kroz polje teče bistra i hladna Grlja, reka čiji me izvor podseća na izvor Mlave.

Sa Zle Kolate stižu ostali, srećni i zadovoljni, njih 25 je stiglo do vrha. BRAVO! Brigama je došao kraj. U Novom Pazaru opet isto.  U Čačku smo nešto pre 1 h.

 Bato Radovanović