TOMETINO POLJE 27. 01. 2019. god.

• | Štampa |

Detalji

Kategorija: IZVEŠTAJI

Datum kreiranja petak, 01 februar 2019 15:54

Pogodaka: 1260

Jutarnji mesec najavljuje lep dan. Da li mu verovati? Da li mu verovati posle nekoliko dana snega i leda? Kod lokomotive sam u sedam sati, a tamo već parkiran zelenko, onaj dugački kojim ređe idemo na akcije. Stigao mnogo ranije, a meni stiže jutros drugo otkazivenje. Tako se broj popeo na pet.

Na sreću, nas ostalih 23 krećemo u 7.30 po snegu i ledu. Šta li nas gore čeka na nadmorskoj visini od preko 600 m? Ovih dana je bilo onih crvenih upozorenja, za to visoko Tometino Polje. Iza tunela, tamo za Lučane, nema magle, danas ni Požega nije ono što je bila. Nešto smo sporiji od naših planinarskih drugara iz PD Rujno, pa će nas njih 23 čekati u hotelu „Jele“ u Ježevici.

A sunce sija, strehe kaplju, ove godine Savindan nije simbol minusa, nije simbol ni leda ni vetra. Strah da ćemo zažaliti što smo pošli je nestao, zažaliće oni koji nisu pošli. Dole na Crnoj Kamenici napuštamo vozila i krećemo niz vodu, dole ka onoj Beloj Kamenici, mada je i ona danas crna na ovoj belini. Tako zajedno nastavljamo dalje, dva društva i dve reke. Vredni putari su i ove puteve dobro očistili, a mi ih ipak napuštamo, vuku nas vrhovi. Na čelu nam je vodič Dejan, sneg je dubok, nudimo smenu, ali on ostaje na čelu kao da nam je obećao prtinu do kraja akcije. Hvala mu, nismo se bunili! Tako se penjemo na Golo brdo, a meni se čini da su ovde sva brda Gola. Možda ovom ogromnom prostoru treba promeniti naziv, umesto Tometino Polje, zvati ga Tometina gola Brda, ili Tometine Livade ili Tometini Kamenjari.

Sa jednoga brda idemo na ono drugo, koje je iznad Kamenice iznad Orlovog gnezda, a zovu ga Klik. Vade se aparati i mobilni da memorišu gnezdo, nekadašnje kupalište, sneg i led na ovim pitomim prostorima dole ispod naših nogu. Meandri Kamenice ulepšvaju vidike dole, a okolo bregovi, snegovi, planine i zeleni šumarci sa kojih danas sneg odlazi u Moravu. Orlovo gnezdo prazno, orao odleteo, nema ni orlića, oni su danas na nekom toplijem mestu. S one strane Kamenice čeka nas goli Vlašić sa njegovim 716 metara i slojem dobrog snega. Silazimo do brze, hladne reke na čijoj nas obali čeka auto sa znakom „stop“ na krovu. Ovoga puta, to su čizme, sa porukom „dalje nećeš moći“. Ili jesi ili nisi planinar, možda je Dejan pomislio kada je video da tu ne možemo preći reku, nego idemo niz vodu do novog mosta. Tako sa suvim nogama i obućom idemo dalje, gore ka ciljanom vrhu. Ovde je svaki vrh vidikovac, pa i ovaj Vlašić sa blagim kamenitim padinama. Sa Klika nam je Orlovo gnezdo bilo uzvodno a odavde nizvodno. Na sve strane vrhovi, onih malih i golemih planina. Na vidiku su nam mnoge, Subjel, Ovčar i Kablar sa njihovim stubovima nam pružaju bežičnu komunikaciju. Rančevi nam ovde nadoknađuju potrošenu energiju, a potrošićemo i vruću rakiju i ostale usputne napitnke. Vraćamo se donekle istom stazom, a onda na suprotnu stranu, ostavljajući duboke tragove iza nas. Na elektronici će ostati one kolor uspomene sa raširenim zastavama PD Kablar i PD Rujno. Prelazimo Kozlicu, koja će njenu vodu pokloniti Kamenici.

Dobre markacije nas uz dobrog vodiča dovedoše do vozila. Zaboravlja se umor i brzo hodanje, stigli smo pre mraka do vozila i hotela Jele, gde će se neko zagrevati, a neko hladiti. Zahvaljujemo se jedni drugima i rastajemo sa željom da bude što više ovakvih akcija i ovakvih sunčanih dana, kada čak ni u Požezi nema magle. Kada je nema u njoj, nema je ni u nama.

Bato Radovanović