MRČAJEVCI – OSTRA - OSTRICA 31. 01. 2021.

Vremenska pretnja nas nije zaustavila, svi prijavljeni su došli, čak i njih troje neprijavljenih. Oblačno jutro bez magle, vetra i snega nas dočekalo u Mrčajevcima.

Nas 23 se okupilo kod etno restorana Erić. Među nama je i naš najdalji član, Dragan, stigao iz Surčina, sa simpatičnim, logičnim pitanjem: „A gde su vam ovde planine?“. Pređosmo Ibarsku, lagano se penjemo makadamom pored vodovoda i groblja do nekadašnjeg puta iz rimskog, a možda i starijeg perioda, koji je povezivao Rudnik sa carskim Kruševcem. Kratko gazimo dalekom istorijom a onda skrećemo levo, gore ka Bukovcu. Pred nama su Ostrica, Bukovik i Vujan. Provlačimo se pored pooranih njiva, između bogatih ali i napuštenih domaćinstava. Ponegde i vikendica okrenuta jugu, čeka proleće i domaćina. Ostrica kao da nam beži sa jedne na drugu stranu puta, to nam ne smeta, znamo da nam ne može pobeći.

Lako pređosmo ta četiri kilometra, napuštamo put koji dalje vodi pored Pesničke stene (Mrčajevački pesnički susreti), skrećemo levo i spuštamo se pored groblja Ilijak ka Ostrovci, koja sa brda donosi muljevitu vodu, nećemo gaziti sneg. Tamo iza mosta je dobro nasuti makadam, koga uskoro napuštamo, odosmo desno poljskim putem da se vratimo na levu obalu Ostrovke. Čeka nas uski kameniti put kojim pored voćnjaka ponovo stižemo do neželjenog asfalta. Iako su ovuda markacije samo u suprotnom pravcu, raduju me, doći ćemo mi ovde opet, da crvenobele krugove stavimo i sa ove strane.

Posle 90 minuta hodanja traži se hrana, pravimo pauzu kod stare kamene napuštene škole, nekako tužni što je vreme ugasilo naizgled moćni večni objekat. Tu na stepeništu se slikamo, umesto onih đaka koji su odavde davno otišli i rasuti po Srbiji, a možda i po celom svetu. Napuštamo velike lipe i ovo veliko lepo nekada školsko dvorište, vraćamo se asfaltu i gore na kraju ga napuštamo, skrećemo u borovu šumu i stižemo do lepe velike lovačke kuće u Ostri. Tu smo stigli i do markacije PK FRA, kojom ćemo dalje hodati do vrha i dalje, zahvalni vrednim planinarima Fabrike reznog alata, koji su Vujan, Bukovik i Ostricu išarali planinarskim znacima. Šumski put je kamenit, ponegde ipak sa barom i blatom, tek toliko da se ne može nazvati monotonim. Tako se lagano primičemo onm završnom delu, gde više nema puta, krivudava staza sa nešto vlažnog snega na dobrom usponu nas testira „ili jesi ili nisi planinar“. Pokazali smo da jesmo i izašli gore na greben, sa memorisanim pogledima na zapadnomoravsku dolinu, koje nosimo odozdo sa prelepog kamenitog i livadskog vidikovca. Nosimo i sliku ostrovskog ponosa, stene Sokolica, koja možda čuva tajne, ali sigurno izaziva radoznalost. Ima li dole blaga, ima li monaha Teodosija, ima li dugačkog debelog smuka koji čuva blago Đurađa Brankovića? I mnoga druga pitanja ostaju bez odgovora. Jedno od njih je, da li i gde ima onog „biočuga“ za koga su nekada vezivani brodovi u ovom nekadašnjem šumadijskom zalivu? Radoznali mogu pročitati knjige: Rajko od Rasine (Čedomir Mijatović) i Gde se dede Nemanjića blago (Dragan M. Todorović).

Nekada je bilo „tačno u dvanaest...“, a danas u to vreme stižemo na 802 m nadmorske visine, gde nas dočekuje piramida Planinarskog kluba FRA i ostaci lovačke vatre. Vatru nismo očekivali, mogli smo ovde skuvati vruću rakiju sa ukusom borovnice, umesto nošenja u termosu. Čaj smo popili dole kod kamene škole, a ovde ćemo nazdraviti za izlazak na ovu visinu, sa koje se tamo na drugoj strani vide Borački krš, Crni vrh i naravno Vujetinci. Najteži deo je prošao, prešli smo 10,5 km, ostatak će biti kraći i lakši. Spuštamo se na suprotnu stranu, ali sada gazimo nešto snega, sever ga je očuvao. Pratimo izbledelu markaciju, ali uz pomoć Jelene i Vlada nema lutanja, stižemo danas i do trećeg groblja, vujetinskog. Od njega gore do kuća, a onda desno dobrim putem, koji će se sužavati i produbljivati. Na jednom delu teče voda, pitamo se da li idemo potokom ili putem. Tamo dalje pažnju nam privlači kameni đeram, neobično za ovu nadmorsku visinu. Uskoro kod borića zatvorismo polukrug oko Ostrice. Ostao nam je još onaj asfaltni deo, deo do domaćinstva Pera Anđelića, gde smo pozvani od Goce i Miroslava na iće i piće. Tako smo zahvaljujući hladnoj i vrućoj rakiji, jednobojnoj i onoj šarenoj pršuti i vrućoj gibanici, nadoknadili potrošenu tečnost i energiju. Na kraju sve to pokrismo slatkom Lelinom pitom, koja je i ovoga puta potvrdila „gde je Lela, tu je i pita“. Zahvaljujemo se pozivarima i domaćinima i u našu planinarsku memoriju upisujemo još jednu lepu akciju. Ali, kako obično u životu nije baš sve lepo, videli smo na akciji jednu obešenu lisicu i jednog obešenog vuka.

 

Bato Radovanović

  • 001-akablar
  • 01-logoca
  • 02-TALIJA
  • 03-Tetragon
  • 04-BExport
  • 05-ZENES
  • 06-cacanska-banka-v
  • 07-alti
  • 08-logodom
  • 09-LOGOINTERSP
  • 10_talia_photo